Najbolji
prijatelji
“Pojedinačna
smrt je tragedija. Smrt miliona je statistika.”
J.V. Staljin
Bio jednom jedan cvet.
Ružičaste boje.
Rastao je sam. Beskrajno sam. Na livadi na kojoj nije bilo ničeg
osim malo trave, malog potoka i jednog visokog drveta.
Cvet je tugovao. Tugovao po ceo dan. Tugovao po celu noć. Toliko da
se smučio svima. Najviše potoku i drvetu. Trava je bila tradicionalno
neturalna.
Potok i drvo se dogovoriše da mu
pomognu i nađu partnera, samo da umukne već jednom. Od plakanja cveta, samo je
gora suša i lisne vaši, mudro su zaključili.
Pristupiše ostvarivanju plana: potok
poče da prevrće svoje malo korito u potrazi za odgovarajućim kamenjem, a drvo
poče da osmatra i levo i desno, tražeći seme. Konačno, zapuha vetar i donese čitav
pregršt lakih, leleujavih semenki. Vetar ništa nije znao o planovima, ali pošto
on voli sve da nosi svima (uzgred, najgora je alapača) poneo je i to semenje
usput. Vetar raširi grane i dohvati listovima nešto semena. Spustio ga je na
vlažno kamenje koje je potok izbacio. Prekrili su ga sa malo zemlje. I spustili
na travu, i dalje tradicionalno neturalnu.
Potom su čekali. I čekali. I čekali.
I ništa se nije desilo.
Pomisliše da nešto nije u redu sa kamenom. Promeniše ga i nastaviše
da čekaju. Opet ništa. Pomisliše da nešto nije u redu sa zemljom. Promeniše i
nju i nastaviše da čekaju. I dalje ništa.
Dok su razmišljali šta dalje, čuše jednu tužnu poemu koju je pevao
cvet. Poema je glasila ovako:
“Uvek su bile nevine,
Latice tvoje zlatne, a neviđene.
Zemlju moju one ne videše,
I neće dok samo strah ne
ostane…”
I uradiše jedino što su mogli – posadiše seme u travu. Trava nije ni
uzdahnula.
Nastavili su čekanje, pazeći na to
mesto pažljivo. Prođe jedan dan, dva dana, tri dana – ništa. Pitali su travu
oseća li napredak tog cveta. Trava je malo ćutala i potom im rekla da ne
budale, o kakvom to cvetu oni pričaju, šta oni misle…prekinuli su je. Najgore
su flegme – složili su se.
Digli su ruke, i nastavili da slušaju
žalopojku usamljenog cveta.
Vreme je prolazilo.
Drvo poče da se oseća neudobno.
Zemlja mu je postala tesna, puna bockanja. Poverio se potoku. Pri tom se setio
stare priče kako svo drveće mora pre ili kasnije da krenu na put. Kakav i gde
vodi – to niko nije znao. Potok je rekao drvetu da ne budali. Ali drvo nije
htelo da sluša. Tvrdoglavo je pričalo o odlasku i pokretu. Na kraju, i sam
potok priznade kako mu je već tesno postalo ovde, kako mu se čini da se zemlja
nekako smanjila i nije više kao pre.
Na kraju, oboje rešiše da odu.
Jednog jutra, pozdraviše se sa cvetom i travom, i jedno sa drugim – i odoše.
Potok se osuši i nestade u zemlji, a drvo iščupa korenje i odšeta.
Ostadoše cvet i trava.
Te večeri, iz mesta na zemlji gde je
bilo posađeno seme, pojavi se jedan mali, neugledni cvet. Obrati se travi:
– Jesu li otišli?
– Da.
– Konačno…već mi je postalo dosadno
dole. A kako je tu gore kod tebe…?
– Ok.
– Jer mogu da se družim sa
tobom…pardon, sa vama, nisam dosada imao prilike da vidim tvog prijatelja…ko si
ti?
– Ja? Ja sam cvet. Ružičasti cvet.
Tužni ružičasti cvet.
– Pa drago mi je cvete, nisam toliko
obojen i tužan kao ti, ali mislim da ćemo se slagati lepo, uzgred znam dosta
viceva, što ćete oraspoložiti, siguran sam…znaš kako je, ovde dole je mnogo mračno
i jednolično….”
– Oprosti… – prekide ga cvet -”Kako
se ti zoveš ?”
– Ja? Oh, pa ja…ja sam krompir…
Trava je ostala neutralna.
