Neke stvari se moraju naučiti na teži način. Neke stvari shvatiš samo kad ih preživiš, a neke stvari ukapiraš tek kad prođu godine i godine.
Srećom, ostaje još mnogo MNOGO stvari koje nikad ne ukapiraš... :D :D :D
Kako smo raskinuli
Vodili smo ljubav,
I negde tokom razmene,
Otkrili smo da se tucamo
Ja nisam ništa rekao – po običaju,
Ti si skočila sa mene!
“Ovo nema smisla!”
Vapaj, konstatacija ili povratak na staro?
No seks je ipak priveden kraju,
Za ispis iz knjige “kompletnih” parova…
Saznao sam da sam najbolja stvar koja ti se desila,
Da smo isti ali da igramo obrnute uloge
Da sam ja mlađi – godine čine svoje!
Da si ti u potrazi za znacima koji nam se poput bisera prosipaju na put.
Mada, pre ili kasnije,
Svako otkrije da je bio Svinja ovde ili onde.
Prvi dan posle
Otišla si uz nežni poljubac ujutru.
Hteo sam da urliknem: OSTANI, JEBOTE!
Ali nisam to uradio, nisam imao prava da te zadržim,
U krevetu ili u večnosti.
Nismo se čuli ceo dan
Uveče, otišao sam na sedeljku.
Poznati, nepoznati i oni koji drhte od postojanja.
Nisam nikom rekao, sem onome,
Koji je drhtao od postojanja na mom mestu…
Poslao sam poruku u Hrvatsku – izveštaj o brodolomu…
Iskreno saučešće – uvek je iskreno.
Nesreća nas uči da sutra možemo biti u istim govnima.
A sreća da treba da se oprostimo sa večnošću.
Drugi dan posle
Poznajem ovu fazu jako dobro,
Zove se “mail svakih 15 minuta”
Pa, i mail dobije svojih Vorholvskih 15 minuta slave,
Neka mu – dok ne potrošim svo vreme.
Nismo se čuli dva dana.
Učim i radim po kući,
Odjednom kuća je puna stvari koje treba uraditi,
Pranje veša i sudova, kuvanje hrane i žeravice u stomaku,
Ali haos ostaje, u pumpi na sredini mojih grudi.
Da li je sve ovo bilo suđeno da se desi?
Da otkrijem i budem otkriven – taj nasrećniji momenat u svačijem životu.
Samo da bi me u jednoj večeri, na krevetu, u tvojoj utrobi,
Pokrila tama uma, smisla i vere?
Treći dan posle – prvi susret
Došao sam posla radi, i radi posla ostao.
Ipak, ljubili smo se kao da se ništa nije desilo.
Rekla si: «Ovo moramo da prekinemo da radimo.»
Ali nismo...zagrljaj je tako moćna stvar!
Videli smo se posle tri dana.
Sada brojim sve ishode te posete:
Otkrio sam ti da imaš dan manje u životu.
Da sam ti nedostajao, i ti meni.
I da, ako budemo dovoljno nedostajali jedno drugome,
Mogu da prestanem da pišem ove redove.
Takođe, vezano za tebe:
Mama je počela da razmišlja o prodaji stana – za moju nesuđenu ženidbu.
Sestra je počela da piše poeziju – za svoje neostvarene udaje.
A moj bivši pas – i dalje je bivši i nedostaje mi.
Kao i ti.
Novo Brojanje – Dan prvi
Ovo je od danas ne od juče…
Nisam ti ništa napisao, pustio sam tebe da to uradiš umesto mene…
I uradila si, tako da si me dirnula beskrajno.
I da mi odlazak jednog dragog prijatelja bio lakši.
Putovanje koje se nikad ne započne najteže se ostvari.
Ali ono na kojem načiniš prvi korak, to je put bez povratka.
Put obeležava putnika, kao što putnik ostavlja stope u prašini.
Ova prašina, to je naša ljubav.
Ponekad je put težak i krivudav, a prašina ti bode oči.
Nekada je nemoguće hodati, moraš da puziš.
A povremeno moraš da ostaneš na jednom mestu – danima, mesecima, godinama.
Ali, na kraju, nastavljaš dalje, nežno i neizbežno…
Sama ili u društvu, neka ostane tajna…
Dan drugi po novom kalendaru (peti po starom)
Danas sam hodio snežnim ulicama grada,
I razmišljao o našem razgovoru od sinoć.
Bilo je lepo, bilo je nežno, i bilo je ljubavi.
Ipak, nešto me je mučilo, dole duboko.
Ljubav je najlepša kada se tak isprobava, kad je degustiraš.
Tada je sveža kao ubrani cvet ili voćka.
Ipak, ako je predugo držiš u ruci i uživaš gledajući,
Na kraju se osuši i postane besmislena.
Mnogi ljudi godinama hode okolo i beru cveće i voće u obliku ljudi.
Kad istrune – idu dalje, kad se naviknu – ostanu.
Ipak, prava stvar je naučiti kako brati plodove,
Sa jedne iste livade i jednog istog drveta,
U vremenu koje neumitno protiče…
Treći dan po novom (šesti po starom)
Danas sam otkrio koliko sam umoran, mada to nema veze sa tobom...
Umoran sam od tranizitornog perioda,
Između srednjeg veka moje mladosti i renesanse zrelosti,
Najviše zbog gluposti koje se tada događaju.
Ti si negde daleko od toga, mada si deo mog života.
Nemam šta da ti dodam ni oduzmem, ali ne zbog tvoje savršenosti,
Već zato što svako mora sam da odreže parče sebe,
I da otkrije koliko zaista vredi – kada drugi ugase svetlo.
Kršten sam paklom ludila i rajom samoće.
A sada, vidimo dalje od mnogih, pre svega samog sebe.
Vidim sopstvene poraze i pobede – tako sićušne izgledaju.
Vidim šta sam bio a šta sam sada – i nisam iznenađen.
Sve je to nekako isto, nekako već viđeno...
Umoran sam, i nedostaješ mi...slep sam potpuno...
Četvrti dan po novom kalendaru (sedmi po starom)
Sada sam već i zaboravio šta je tada bilo
Verovatno još jedna nedelja kao dan, mada...
Ova je posebna, prošlo je nedelju dana kako smo se rastali,
I nastavili dalje u nekoj paralelnoj dimenziji.
Niko se nikad ne rastaje...
Nauka nas uči da vreme jeste deo prostora
I da se istorija ponavlja, a da umiremo sa prosečnih sedamdeset leta,
Ne znam da li to važi za tebe i mene:
Vreme je stalo, izdržali smo preko sedamdeset dana,
Ostaje da se vidi da li se ponavljamo.
Možemo a ne moramo – zvuči užasno!
Ovde ili negde drugde – katastrofa potpuna!
Sada ili Nekada – ne želim da slušam!
Borimo se za slobodu, samo da bi otkrili
Ona je tu da nas zavara...
Peti dan – osmi dan – drugi susret
Došla si da se vidimo, i otkrijemo šta dalje.
Ostala si da spavaš, ne znajući zašto i kako.
Vodili smo ljubav, uz natezanje i orgazam.
Sve drugačije a nekako isto.
Ali spavali smo jedno pored drugog.
I ja sam potonuo u samoću sopstvenog bića
Tu si bila ti da me držiš na površini da se ne izgubim.
Spavao sam dugo, bez snova...
Šta će mi, tu si, tu smo, sada i ovde...
Šesti dan – Deveti dan – Prvi dan
Spavali smo dugo, i sve obaveze zaboravili.
Napolju je padao gust sneg, kao da najavljuje zimski san.
Poljubcei, razmene i tvoj ponovni odlazak,
Kao pre sedam dana ili sedamdeset leta!
Ipak, bilo je drugačije...
Nisam se plašio, nisam se osećao tužno.
Napravio sam neke izobre – za tebe ili uprkos tebi.
I to je to, priča o hodanju uz ritam sveta ili muziku svetlosti.
Ostaje samo da se reši – putuješ li sama ili u društvu!
Uveče susret sa mojom veselom porodicom,
Novi planovi, stari odnosi, ista usamljenost.
Tada sam, nesvesno, doneo odluku:
Moram da svoj život učinim drugačijim od ovoga koji mi je dat!
Preživeo sam, sada moram da naučim da živim...
