Urlik
sprat ispod
urliče beba do iznemoglosti - moje ili njene, ne znam
muči je stomak
muči je život u koji je dospela
neizvesnost
hoće li roditelji ispasti kakvim ih je zamišljala?
hoće li druge bebe odrasti i biti bolji drugari
nego što su bili oni koji su napravili?
da li su pelene uparene u boji sa benkicom?
da li kaša ima previše kalorija?
da li je njen osmeh onaj osmeh koji sme pokazati svima,
a ne onaj kojim nudi dušu...
urliče i ne prestaje
danu i noću
patnja u njenom glasu me grebe poput upaljenog grla
istinska je kao ova noć koja se spušta oko nas
dolazi tama
vreme je za san
osim za nju koja želi da mi kaže
da se probudim
„ovo je san“
znam to
bio sam budan nekada
„ustani, kreni, mrdaj“
mala je
ne razume
da možeš biti zarobljenik ne samo
svog tela
svojih sećanja
svoje prošlosti
već i ove planete
mali mi je ovaj svet
nije dovoljan, jedva da nešto počinje s njim
vidim mu kraj i početak, kao da je ravna ploča
u čijem sedištu je novorođena beba
i čiji urlik preti da pocepa svet
prospe mu utrobu svuda po vasioni
i tako ponovo sve počne...
