Još Proze

Pilići su odavno otišli
Usamljenosti


Sećam se kao da je bilo juče. Baš juče. I to taj dan kada smo zasnovali našu malu farmu pilića. Treba uvek ulagati u stvari koje traju ili bar stvaraju privid trajanja. Tako se čovek oseća manje nepostojanim.
Nismo znali ništa o gajenju pilića. Niko to nije znao. Ali, verovao sam da je to jedan od onih procesa koji su nekako samoobjašnjivi, a u isto vreme i samoregulativni. I to ovako: Glad – hrana, Žeđ - voda, Govna – metla, Toplota – drugi pilići.
Zaista, prvi dani su bili neizmerno zanimljivi. Hranjenje pilića, pojenje pilića. Kod čišćenja je bilo manje zanimljivo, jer oboje smo bili gradska deca. U gradu, govna su uvek odlazila od nas radom drugih (kanalizacijom) pa nam je susret sa primarnim produktima naših igračkica izgledao nekako…gnusno. No brzo smo se navikli. Čak smo dobili ideju da, ako ne budu dobri, nahranimo ih njihovim produktima.
Prosto je neverovatno kako čovek brže smisli način da nekom napakosti, nego da mu uprosti život.
I tako je sve počelo, i trajalo. Mi smo dodavali hranu – kad smo bili raspoloženi. Menjali im vodu – kad nas ne bi mrzelo. Čistili smo samo na početku. Kasnije, odlučili smo da im je malo više kazne neophodno. Nije da smo bili sadisti, nego nam se činilo primereno da piliće naviknemo na svu surovost koju život ume da pruži, grupno i pojedinačno.
Sa druge strane, mi smo zloupotrebljavali našu trenutnu oslobođenost od surovosti što smo više mogli. Nismo ni malo hajali za bilo šta osim za jedno drugo, osim kada bi nam potreba da se bavimo pilićima prodrla u svest. Bavili smo se našim telima, našim mislima, našim ničim. Vadili smo iz glave stvari koje nikad nismo uradili, rekli ili pomislili i pretvarali ih istine onog drugog: Ubeđivali smo jedno drugo da su naše laži istina, jer ih je druga strana izgovorila, a to smo potrkrepljivali drugim lažima, a ove opet trećim itd. Itd. Itd.
Jedino oko pilića nije bilo laganja. Tu smo oboje bili od početka i nije se moglo izmišljati, jer kad god smo hteli da dokažemo da onaj drugi laže, prošetali bi smo se do njih. Tada bi ih obično hranili, pojili etc.
Naravno, pilići su nam u početku prodilrali non stop u svest, tako da su naše posete dešavale više puta u toku dana. Vremenom, prestali smo da ih puštamo u misli. Laži su se pokazale mnogo zanimljivije, jer nije bilo mogućnosti da se dokaže nijedna. Pilići su na kraju postali samo stub, kamen o koji smo lomili jedno drugo u krajnjoj nuždi.
I tako je to trajalo, dok jednog jutra nisam ušao kod pilića i zatekao kavez prazan.

Stajao sam neko vreme, posmatrao ga. Uočio sam tragove, mnogo tragova koji su vodili iz kaveza, ka vratima na kojima sam stajao. Trag se nastavljao u dvorištu, ali nisam imao nameru da ga sledim. Umesto toga vratio sam se u kuću.
Stajala je za štednjakom u kuhinji i kuvala kafu. Podigla je pogled kada sam ušao.
Kako su?
Otišli su.
Molim?
Otišli su. Ostavili su nas. Dojadili smo im.
Ućutala je, gledajući me pažljivo.
Otišli ? Zauvek ?
Nisam našao nikakvu poruku, pa pretpostavljam da nisu otišli na odmor.
Nećeš da ih tražimo?
Ućutao sam.
U pravu si. Nemamo zašto da ih tražimo.
I dalje sam ćutao.
Pilići više ne stanuju ovde. Ne znamo telefon nove lokacije.
Ustao sam i izašao napolje. Dan je polako počinjao.
Lagano, pošao sam tragom za njima. Nisam želeo da se vratim u kuću, a nisam želeo ni njih da vratim. Pošao sam za njima jer sam želeo da ih pitam nešto.
Osećao sam da me nešto bije u potiljak. Okrenuo sam se i ugledao nju na prozoru. Zastao sam i uzvratio joj pogled.
Ništa nije učinila. Samo se sklonila sa prozora.
Okrenuo sam se i pošao za tragom, koji se gubio u visokim kukuruzima.
Istina je negde tamo.