Čudna priča

Ne sećam se kada samo ovo napisao, ni zbog čega, ni povodom čega, ni kome je posvećeno...kada imaš jedan direktorijum u koji trpaš sve što napišeš na kompjuteru, iznenadiš se na mnogo načina...uglavnom lepo...


DIJALOG


- “Znaš kako ponekad sretneš nekoga koga dugo nisi video. Taj neko je osoba koju si vole mnogo u jednom trenutku svog života. Bio si spreman da pogineš za nju ili njega. Pisao si pesme, svirao pod prozorom, vodio je u zoološki vrt. Ili bio spreman da uradiš sve to. Nebitno je.“
- „Znam“
- „I tada kada se sretnete uvek nastaje jedan trenutak zbunjenosti. Traje jako kratko, delić sekunde. Nisi siguran o čemu se radi jer već pružaš ruku ili obraz. Već počinješ priču o onim svakodnevnim banalnim stvarima – kako si,šta radiš i slično…“
- „Priča kako da se popuni vreme i slično, dok se ne oporaviš od šoka…“
- „Da, ali upravo u tome je i poenta, vidiš, svi pređemo preko tog trenutka zbunjenosti olako. A ne bi trebalo. Ajnštajn je govorio kako je vreme relativno. Ljudima koji umiru ili su u smrtnoj opasnosti život prolazi u deliću sekunde pred očima. A kada sretnemo duha iz svoje prošlosti, tada smo zaista ugroženi…“
- „I počinje da nam se odmotava sve pred očima…“
- „Ostani uz taj trenutak. Zadrži ga uz sebe, pred očima i u srcu, i proživećeš ceo svoj život u jednoj sekundi.“
- „I ne samo svoj. Vaš.“
- „Tada spoznaješ najstrašniju i najdivniju stvar u isto vreme: Da neko kome si dao svoje srce nikad ne pušta tvoje srce do kraja. Uvek postoji nešto što će te naterati da zadrhtiš. Uvek ćeš, makar na kratko, pomisliti –šta bi bilo da smo nastavili zajedno? Šta bi bilo da sada pokušamo? Da li bi bilo drugačije? Da li sam ja drugačiji?“
- „I odmah ti proradi mozak koji te opominje da je to glupo, ludo, to si već probao, video i doživeo. Nema šta tu da se traži, treba da se ide dalje…“
- „…ali čovek može da ide daleko samo donekle, posle toga, razlike između mesta odakle si pošao i tamo gde želiš da stigneš više nema. Posle toga, sve izgleda kao da se već dogodilo, kao da živiš zarobljen u Deja vu ili –Danu Mrmota-…“
- „Uvek mi se dopadao taj film, važna poruka sakrivena iza romantične komedije.“
- „…ali srce i dalje igra i traži svoje. Traži da budeš ponovo dete koje traži i daje u isto vreme. Igraj se, budi slobodan, istražuj, veruj…to su zapovesti koje ti šalje…“
- „…to, i ideju da se čovek mora promeniti ili umreti – duhovno, emotivno, fizički. Ipak, svi imamo nešto zajedničko po tom pitanju – svi imamo granicu koliko se možemo promeniti, a da ostanemo celoviti.“

Posebna pesma

Napisao sam je skoro, i neka ostane na tome...objasniću je neki drugi put, ili nikad...


Sve što može da nas šokira

Rekao sam ti Volim te
Zato jer sam to stvarno mislio
Mislio sam da će moj skok
Da tebe podstakne na isto
Nije se to desilo
I sada sam ovde
Ne mogu da se vratim nazad
I glumim da mi je svejedno
Sada me boli
I sve što imam menjao bih
Da budeš tu kraj mene
Zašto?
Zato jer se osećam kao da mogu više
Jer osećam da sam pored tebe bolji čovek
Bolji nego što to inače jesam, čak i kad nisam
Odlučila si da nastaviš dalje
Da probaš nove stvari
Moje je bilo da napravim iskorak
Da kažem, u redu idi dalje
Iako sam želeo da ne probaš ništa drugo
Jer sve drugo tada
U tom trenutku
Je bilo i biće bolje od mene...
Kako zadržati nekoga kraj sebe
Kako mu reći – tu si, tamo gde treba da budeš
Tamo gde svet postaje drugačiji
Samo zato što ti hodaš njegovim stopama
Hoću da me voliš
Onako kako ja sada volim tebe
Hoću da ti trebam
Onako kako sam ti trebao nekad
Znam šta sam uradio loše
I šta nikad nije terbalo da uradim
I to je sve u prošlosti, koju ne mogu da promenim
A ti si u sadašnjosti, u kojoj nemam pristupa
I odlaziš u budućnost, kojoj ja nisam deo
Imamo samo trenutak i ništa više
Meni to nije dovoljno
Želim večnost sa tobom
I još jedan dan.
Ako mi se Bogovi ikad smiluju
Biću srećan i sa tim jednim danom
Dugačkim kao večnost...

Olakšanje

dobro je kad pomisliš

kako je dosta toga lošeg

iza tebe

ne raduješ se budućnosti mnogo

i ona može da bude sjeb, i biće ponekad takva

no možeš da odahneš

kažeš sebi da je život

uglavnom nefer

i bez smisla za humor

kada je jedan deo takvog života

iza tebe

ono što ostaje

zvuči kao prihvatljiva težina postojanja...

Zamisli

zamisli da možeš da pošalješ poruku

samom sebi pre 5,10,15 godina unazad

šta bi napisao?

jedna rečenica, ne veća od prosečnog obraćanja drugome

evo šta bih ja

uradio u tom slučaju

pre 15 godina bih samo poručio:

-„promeni školu, ionako ljudi sa kojima se družiš nemaju veze sa njom!“

pre 10 godina bih dodao:

-„ona nije trudna retardu, samo te je lagala!“

pre 5 godina bih dodao:

-„misliš da umireš? To je tek prvih od svih puta koji će doći...“

i sada gledam napisao

i mislim to je sve sranje

šta bi ja sebi poručio sa 36, 41, 46 godina...

verovatno bih ćutao

haos se lakše jaše i upravlja

kada imaš ideju

da napred mogu ležati i dobre stvari...

Putovanja

lako je izgubiti se

lako je izgubiti samopoštovanje

lako je reći sebi

da sve ide u kurac

i ja sam u kurcu

jedan tren

i sa zvezde si pao na zemlju

gutaš prašinu i pljuješ krv

oko tebe sve se muti

i ništa nije isto

niti će biti

onda pogledam gore

i kroz izmaglicu vidim druge ljude

kako jašu svoje zvezde

ili su zvezde nekome drugome...

i pomislim: gradio si temelj na pogrešnom mestu...

Bulevar gde sam sahranio svoj san

zakopao sam

nešto lepo

što mi je bilo milo

i srcu drago

i nežno

ostavio sam ga ispod asfalta

ispod tvrdog betona

koji nosi automobile

i torpeda

i guske

i mnogo svašta

na sebi

u taj bulevar retko svraćam

nemam zašto

nemam zbog koga

tamo ne znam

šta više da tražim

osim jednog sna

koji sam nekad smatrao

vrednijim

i važnijim

od života...