Plavi motor

PLAVI MOTOR

(Za Ž.P.)

Video ju je na kratko, iz daljine, i to mu je bilo dovoljno. Dugačka braon kosa. Zelene oči. Jednostavan osmeh. I dve minđuše, okrugle i tanke poput dva savršena prstena. Pogledi su im se sreli i nije znao da li ga je ona zapamtila. No, bio je siguran da on ne može da je zaboravi. Raspitao se i saznao da živi u malom mestu u planinama koje su se pružale južno, poznatijim pod imenom Tamna Gora. Beli vrhovi svedočili su da je ime u najmanju ruku preterano, ako ne i potpuno pogrešno. Ispod blistavog snežnog pokrivača, prožetom nanosima leda, pomaljao se crni kamen, pomešan sa sivim stenama i šljunkom. Dok je posmatrao planine sa sigurne udaljenosti, u njemu se rodila želja – da je sretne i kaže joj da ima najfiniju kosu, najlepše oči i osmeh koji je vredan svakog uspona. I da sazna njeno ime.

I tu se sreo s problemom, jer planina je bila nepristupačna. Kozije staze koje su polazile od podnožja ka vrhu pretvarale su se u lavirint ispresecan šibljem koje je kidalo odeću, i oštrim kamenjem koje je bušilo najtvrđe čizme lako poput obućarskog dleta. Obronke je prekrivao sneg, ostavljajući utisak da je večan i nepomičan, ali uvek budan, spreman da se obruši na neopreznog posetioca. Stene, starije od vremena i oštre poput zuba kakvog medveda stajale su preteći, kao da su izgovarale u tišini - „nećeš moći dalje!“ I pored svega toga, Željko se nije pokolebao. Voleo je avanturu, a ovaj put je delovao kao nešto jedinstveno. Otišao je u svoju garažu, da pogleda šta mu je na raspolaganju za takav put. Bilo je tu raznovrsnih prevoznih sredstava, od sanki do terenskog automobila. Ipak, pogled mu se zadržao na obliku sakrivenom ispod platna, u uglu garaže. Prišao mu je i i strgao pokrivač. Iz oblaka prašine i paučine razvezane poput mašne poklona, izronio je njegov stari motor. Čuvao ga je za posebnu priliku, a ova je delovala upravo takva. Uhvatio je ručke i izvezao ga ispred garaže da ga pregleda. Trebalo je poraditi na njemu. Zavrnuo je rukave i bacio se na posao. Radio je čitav dan i noć - rastavljao delove, proveravao mehanizam, podmazivao, menjao sve što je delovalo istrošeno ili nepouzdano.

Ujutru je seo na sedište, okrenuo ključ, i zadovoljno klimnuo glavom kada je dim pokupljao iz auspuha. To je bio dobar znak. Oslušno je motor uz osmeh – bila je to muzika za njegove uši, i to upravo onakva melodija kakvu je želeo da čuje. Ostala je poslednja i najteža stvar da sve bude gotovo. Nije bio problem u nedostatku delova. Bilo ih je svuda, samo je trebalo pitati prave ljude. Nije problem bio ni put, kakav god da je bio – krivudav, slabo održavan ili nepostojeći. Svuda se može voziti. Možeš da voziš i duž duge ili preko neba, ako znaš kako. A on jeste. Ne, ništa od toga nije to bio problem.

Mučila ga je boja.

Nije bila u pitanju obična zaštitna supstanca ili nešto što se nanosi da zadovolji čula. Briga je njega bilo za poslednje trendove u pogledu toga koja boja ide uz kacigu ili čizme. Gotovo da ju je mogao osetiti, svaki dan. Prepoznavao ju je u oblacima, u slikama s mora, u fasadama pre nego što potamne od gareža i vremena. Prvi i jedini put ju je video kao dečak, na jednoj od fresaka u manastiru koji je posetio tokom ekskurzije. Rekli su mu da je to posebna boja, čuvana kao najveća tajna, pod imenom „Vizantijska plava“. Teško uhvatljiva nijansa, a opet, kad je pred vama gotovo da se može omirisati i okusiti. Kao mladić je kupio motor i odmah se odvezao do tog manastira. Potražio je monaha koji bi mu otkrio tajnu – kako da ofarba svoj motor i pokaže tu fantastičnu boju ljudima gde god ga put bude odveo. Starac ga je saslušao, mrseći u rukama dugu bradu i klimajući glavom, a onda mu je pokazao da sačeka. Izašao je iz prostorije i vratio se brzo, noseći glinenu posudu. Pružio mu je i rekao:

– Ovde je sva boja koja ti treba.

I to je bilo sve. Nije prihvatio novac niti bilo kakvu uslugu. Samo ga je blagoslovio i poslao njegovim putem. Ofarbao je motor sadržajem posude i postao najsrećniji čovek na svetu – barem je tako sebe video. Vozio je neustrašivo gde god bi ga put odveo, blizu ili daleko. Boja motora je postala boja kluba koji je osnovao i pod čijim znakom je vozio, pobeđujući u trkama. Ipak, i vreme i putovanja su skidali boju – delić ovde, komadić tamo, dok malo po malo nije potpuno nestala. Posle toga više nije bio toliko siguran da će sreća uvek biti na njegovoj strani. Ostavio je motor pod ciradom. Ali, nikad nije izgubio veru u svoje ruke i noge, i sve se promenilo sada, kada je video nju.

I nije to bilo samo pitanje sreće. Bile su tu i ptice. Veliki orlovi s rasponom krila od više metara, koji su živeli na liticama planine i nisu dozvoljavali bilo kome da se približi. Željko je pomislio da bi najbolji, zapravo jedini način, da stigne do nje bio da se podigne u nebesa preko velike skakaonice, sa motorom u plavo obojenim, i tako stigne do vrhova planina. Boja bi ga sakrila od orlova i omogućila da neprimećen dospe do nje. Zato je krenuo u potragu.

Pretražio je svoju garažu, ali nije našao posudu u kojoj je doneo boju iz manastira. Mora da je sve potrošio još pre mnogo godina. Pomislio je da potraži manastir, ali je shvatio da mu ne zna ni ime, niti da se može setiti gde da ga traži. Prošlo je dosta vremena, a mesta umeju da se sakriju kada čovek prestane da ih posećuje i traži. Shvatio je da mu ne ostaje ništa drugo nego da je zamuti, po sećanju. To ne bi trebalo da bude teško - u farbari je kupio boje i počeo da ih meša, upravljajući se po fotografijama iz svog albuma. Bilo mu je čudno što i na fotografijama u boji motor deluje kao da je crno-beli. A sećanje je varljivo, boji svet onako kako ljudi žele da jeste, a ne kakav sve ume da bude.

Isprobavao je razne nijanse, mešao plavu sa belom, crnom, braon, zelenom... sa svakom mogućom i nemogućom bojom. I pored svega toga, jednostavno nije išlo. U pitanju su bile nijanse, a on nikako nije uspevao da pronađe onu koja mu je trebala.

I tako je, jednog jutra, dok je sedeo i posmatrao motor, sklopljen i nedovršen u isti mah, Željku prošlo kroz glavu da je sve vreme tražio boju, nekakav način da dođe do nje, a nije ni pokušao da uradi nešto kako bi ona pronašla njega.

Boja voli društvo. Najbolji način da je čovek privuče je da na jednom mestu okupi sve one s kime bi se ona osećala najprijatnije. Zato je uzeo telefon u ruke i počeo da okreće brojeve, rešen da napravi veliku zabavu ispred svoje garaže. Pozvao je Crvenu, poznatu kao boja krvi, zore i strasti. Uz Crvenu je došla i njena nerazdvojna drugarica, Narandžastvena, čiji su tonovi podsećali na svitanje i na sumrak, na početak i kraj, na rođenje i zalazak. Roze je utrčala lepršavim pokretima, kao u nekakve mašne koje je vezana oko poklona koji svi iščekuju. Bila je boja iznenađenja i čežnje, i umela je da se nosi s time. Zelena je došla laganim korakom, u nijansama koje su plovile između žute i plave, podsećajući na šumu u proleće i jesen, na prvu kišu i opalo lišće. Braon, stamena poput zemlje i teških snova punih nespokoja. I Bež, boja peska koju su svi gledali kao nestalnu, u koju se nikako ne možete pouzdati, zaboravljajući da je pesak pokretan i dok putuje, bezbrojan. Na kraju, zabavu je upotpunila i Bela, u pratnji svoje partnerke Crne, kako njen sjaj ne bi zaslepio sve koje su prisustvovali, i kako Crna i njena težina ne bi pomračili raspoloženje svima koji su se zabavljali. Ruku pod ruku, crno-beli par je mahao svima, pozdravljao se s drugim bojama, pazeći da im ne naruši sklad i ne promeni ih više nego što je neophodno.

Poslednja gošća je stigla sporim hodom. Ulazak je izgledao tako teatralno, da su svi na trenutak pomislili da je u pitanju zvezda večeri, ona koju su svi čekali da se pojavi. Ali nije bila ona. Umesto nje, ušla je boja koja je bila deo svake druge, ali koju niko zaista nije želeo. Čak su je i Crna i Bela, iako im je bila najbliža od svih, gledala popreko. U centru zabave, sa svim pogledima uprtim u nju, stajala je Siva i sve pažljivo posmatrala. Niko joj nije mahnuo. Niko joj nije prilazio da se pozdravi. Niko nije želeo da započne razgovor o vremenu ili da ispriča vic. Samo su skretali poglede. Siva je stajala na sredini prostora, s jednostavnim osmehom, kao da je sve to ne dotiče. Željku je to bilo previše. Prišao joj je i pružio ruku:

– Dobrodošla, želiš li da popiješ nešto – pokazao je na improvizovani šank od gajbi i dasaka.

Ona mu se osmehnula:

– Ne hvala, ništa tečno, može da me zamuti još više – osvrnuvši se oko sebe. Ostale boje su se već razlivale i mešale usled dejstava alkohola.

– Nažalost, nemam šta drugo da ti ponudim,

Ipak, njen sivi osmehom nije nestao. Prišla je motoru, koji je bio parkiran sa strane.

– Prijao bi mi jedan krug.

On se uplašio da bi Vizantijska Plava mogla da dođe dok on nije tu, ali dobar domaćin treba da se pokaže, uvek i iznova. Zato je prišao i seo na motor, upalio ga lakim pokretom, a boja se smestila iza. Dodao je gas i mašina je kliznula niz ulicu.

Krenuli su lagano. Vetar mu je milovao lice, a motor preo poput zadovoljne mačke. Mogao je da čuje kako se se siva boja raduje. Njen smeh, prvo tih a onda sve glasniji i glasniji, odjekivao je ulicom. Dodao je gas, mašina se zahuktala, a smeh rastao sve više i više. I dok je motor jurio sve brže, nije ni primetio da se odvojio od zemlje i da juri ka jugu. Obuzeo ga je strah – motor je i dalje bio bez boje, a orlovi bi ga mogli spaziti i zgrabiti pre nego što stigne do vrha. Sa zebnjom je posmatrao vrhove koji su mu se primicali i nije ni primetio da se Siva obmotala oko njega i motora. Za orlove, koji su stajali na liticama, zajedno su izgledali kao moćni olujni oblak koji se brzo približava. I to onaj koji donosi strašno nevreme, iz čijeg ždrela dopire grmljavina i sevaju munje. Brzo su pohitali ka svojim gnezdima i zaklonima. Željko je pomislio da su se uplašili buke i dao gas do kraja, jureći kao bez duše. „Sad ili nikad“, pomislio je u sebi. I projurili su pored šćućurenih ptica, koji su se sklanjale s puta neverovatnoj pojavi. Posle kratke vožnje, ugledao je stazu koja je obigravala oko planine, poput ogrlice. Usmerio je motor ka stazi i udario o zemlju uz škripu guma. Zaustavio da da osmotri situaciju - staza se nastavljala ka malom mestu smeštenom između planinskih vrhova. „Ona sigurno živi tamo, ili bar neko ko je zna“ pomislio je silazeći s motora. Siva boja se skupila i kliznula sa sedišta.

– Hvala na ovoj nesvakidašnjoj vožnji. Nadam se da ćeš pronaći ono što tražiš. – mahnula mu je i pošla putem niz planinu.

„Hvala tebi na svemu“ pomislio je dok joj je mahao. A onda je zgrabio ručke i pogurao motor ka naselju. Stao je na ulazu u mesto i tad mu je sinulo da nije poneo poklon – ni cveće, ni čokoladu, ništa čime bi mogao da je iznenadi i obraduje. Prepipao se po džepovima i sve što je imao kod sebe bio je lovački nož. To nije bio baš prigodan poklon, ali nešto se s time već moglo uraditi. Pregledao je motor. I dalje je bio bez boje, motor je bio vreo, a iz auspuha je izlazio tanak stub dima. No, za zadnji deo bio je zakačen plasični klipbord - ploča od bele plastike s metalnom štipaljkom na vrhu. Uz nju je išao papir s spiskom delova i stvari koje je trebalo uraditi oko motora. Uzeo ga je u ruke, raširio nož i osmotrio predeo. Vrhovi planina pokriveni snegom su blistali u blizini, beli oblaci su ih grlili, a povremena vegetacija, iako retka, davala je poseban utisak čitavom predelu. Osmotrio je svoj nož i klipbord i nasmejao se ideji koja mu se rodila.

Oslonio je plastiku o motor, tražeći najbolji ugao, i kada je imao sliku koju je želeo, nožem je počeo da je urezuje na istu. Pažljivo je radio na preslikavanju pejzaža pred sobom. Nedostajale su mu boje, pa zato je uzimao gar iz auspuha i nanosio ga na plastiku, trudeći se da što bolje dočara pejzaž korišćenjem crne boje i bele pozadine. Kada je završio, zagledao se u svoje delo. Bilo je uverljivo, jednostavno i snažno. Klimnuo je zadovoljno glavom i ušao u mesto, dok je pored njega protrčalo nekoliko dečaka i devojčica.

Stigao je ispred prve kapije i povukao kanap o koga je bilo obešeno zvono. Limeni zvuk je odjeknuo planinom. Uplašio se da će time privući orlove ili neke druge, još opasnije zveri, no, ništa strašno se nije pojavilo. Samo je teško podnošljiva tišina ponovo preovladala. I zraci Sunca koji su se pružali svuda unaokolo, izdužujući senke duž kapije.

Oko Željkovog motora skupila se grupa dece, različitih veličina i oblika. Gledali su ga, obilazili, saginjali se kao da proveravaju da ne lebdi. Najhrabrije među njima, ne i najveće, dotaklo ga je i brzo sklonilo ruku. Motor je ponosno stajao i njemu pade na pamet da bi neko od dece moglo da sedne na njega i da, daleko bilo, poleti. Dotakao je ključeve u džepu i toga je malo umirlio. Obuzet time, nije ni primetio da se kapija ispred njega otvorila. Tek ga je nečije nakašljavanje prenulo. Okrenuo se i shvatio da ona stoji ispred njega, s osmehom i upitno podigutih obrva. Tek tada je shvatio da ne zna ni kako se zove.

– Zdravo – uspeo je da prozbori zbunjeno. Učinilo mu se da joj je kosa svetlija nego što je zapamtio.

– Zdravo... – rekla je jednostavno – da niste zalutali? – Nijansa očiju je bila drugačija. Tamnija za nijansu.

– Mislim da nisam... nadam se – osetio je kako sve teže diše. I osmeh je bio drugačiji, uznemirenost ga je spopala. Zar mu je sećanje bilo toliko varljivo? Šta je još zaboravio?

– Ako mi kažete koga tražite, mogu vam pomoći... – rekla je šireći ruke. Kroz glavu mu je poput voza projurilo „Šta ako ona ne želi da se provoza na mom motoru? Šta ako me otera?“

– Nisam siguran kako se zove... ali liči mnogo na vas – rekao je, svestan kako to blesavo zvuči. Ali bio je siguran da je ona, jer je nosila iste one minđuše, poput prstenja, koje su se savršeno slagale s vitkim vratom.

– Ako liči na mene, verovatno sam ja – rekla je vedrim tonom, u kome je bilo pomalo podsmeha.

– A ako je ono vaš motor – pokazala je glavom– mislim da ćete ostati ovde neko vreme. – Željko se zbunjeno okrenuo i video da je jedan dečak zajahao makinu.

– Neće moći ništa da urade s njim – potapšao se po džepu – ključ je kod mene.

– Deca su snalažljiva, a ljudi odavde su pomalo nesvakidašnji – i kako je završila rečenicu, zvuk paljenja motora se nadovezao poput uzvičnika. Okrenuo se i suočio s urlikom gasa i vriskom dece. Jedna devojčica se popela na sedište iza dečaka i zgrabila ga preplašeno oko struka. On je dodao gas i motor je pojurio napred, uz ciku dece. Proleteo je pored Željka koji je stajao, šokiran. Imao je utisak da je motor plav, kako ga je pamtio iz mladosti, i da mu je Vizantijska Plava namignula u prolazu. Samo na tren, jer je već u sledećoj sekundi makina projurila i nestala u uličicama mesta koje se pružalo pred njima, a zatim se izgubula u oblacima.

– Ne brini, orlovi će ih vratiti... a što se tiče motora... – slegla je ramenima. Željko je odjednom pomislio da će ga pronaći u podnožju planine, uredno parkiranog pokraj potoka, toplog motora i praznog rezervoara. Iz nekog razloga, ta slika mu je bila pred očima. A onda je ona ušla u vidokrug. Setio se zašto je došao – pružio joj je tablu.

– Ovo je za vas... kao poklon i poziv na kafu, ako vam je po volji.

Nasmejala se, zvonkim osmehom koji je kao eho odjekivao planinama.

– Po volji jeste, a ima i jedna lepa kafanica tamo na trgu... – pokazala je u pravcu kojim se pružao put i nestajao u magli.

– Zar se nećemo izgubiti?

– Ovde? U ovim planinama jedino što ljudi gube su iluzije o sebi i drugima, sve ostalo ostaje s nama. Orlovi vam neće ništa, tu sam ja, a što se tiče ostalih stanovnika... – pokazala je na starijeg čoveka koji je sedeo pored kapije. Otrcani sako, štap o koji je osloni glavu i pažljivo ga posmatrao. Zastali su, a ona mu je mahnula. Željko je ponovio njen pokret. Čovek je sedeo i gledao ih bez reči. Njegove oči kao da su upijale svaki detalj. Svaki pokret, udisaj, otkucaj srca. A onda je izašla starija žena, u plavoj kecelji i sa kosom vezanom maramom. Spustila je ruku starcu na rame i osmotrila ih. Kao da su nešto razmenili, neponovljivi i nevidljivi signal. Samo je klimnula glavom i osmehnula im se. Pošli su dalje.

Put se penjao, postajalo je hladno, no ipak se sa zapadne strane naziralo sunce, koje je zalazilo.

– Uskoro smo u centru, tamo možda pronađemo i vaš motor...

Željko je hodao ćuteći i samo upitao:

– Izgledate drugačije nego kad sam vas prvi put video... kako to?

– Izgledam isto, samo vi pamtite drugačije... – nasmejala se – boje umeju da promene sećanja svih nas. Uostalom, i sami ste svedok toga.

Podigla je njegov rad. Na njegovo iznenađenje, boja koju je izvlačio iza auspuha i mešao na tabli prestala je da bude crna s nijansama sive; umesto toga, blistala je vizantijska plava. „Da, umeju,“ mislio je u sebi, dok je posmatrao svoje delo, isto i toliko različito od onoga kako ga je napravio. Nastavili su da hodaju, a onda ga je uhvatila za ruku, ne prestajući da mu priča o mestu i pokazuje vrhove koji su ih okruživali. Pogledao ju je. Minđuše poput prstenova blistale su na njenim ušima. Boje često kriju ono što nam je pred očima, za sve nas koji pokušavamo da vidimo stvari onakve kako jesu. Ali postoje neke stvari – večiti krugovi – koji pružaju oslonac sećanju. Setio se onoga što mu je rekao monah predajući mu posudu.

„Ovde je sva boja koja ti treba.“

Tako je i bilo. Nikada nije nestala sa motora, samo je on zaboravio da je vidi. Jer, boje su tu da svet preoblikuju i sakriju mnogo toga, čak i sebe same.

Ne od nas, već za nas.