Znaš li?

čuješ li šta govore o tebi?

šapuću

pevaju

ponekad govore glasno

u praznim sobama

pišu

po papirima

i zidovima

tvoje ime

boju kose

nijansu očiju

ja ćutim

ne slušam ih

osluškujem tišinu između reči

prstima pratim prazninu

između dva slova

tamo čuvaš

svoju magiju

put u drugu dimenziju

ne pravim se

da razumem sve

kad si ti u pitanju

niko ne razume

svi osećaju

znaš li?

dok slušam tišinu

osećam

kako tišina sluša mene

tvoja tišina

između znakova

praznina

dodiruje me nežno

u prolazu

možda samo želim

da mogu da razumem

i osetim

u istom trenutku

bez straha

to je magija

znaš li?

Zagrliti

lepo je zagrliti te

lepo je kad kažeš

„što je ovo lepo“

i onda kažeš

„dosta“

a ja kažem

„ćuti“

i ti ućutiš

i nastavimo da se grlimo

mogu da osetim tvoje srce

ispod slojeva odeće

mogu da osetim tvoju kosu

kako dodiruje moj nos

mogu da te zamislim

potpuno nagu

u nekom drugom vremenu

gde nebo blista kao da je jutro

a nije jutro

noć je

ne blista nebo

ja blistam

tok pratim dodirom

konture tvojih ruku

obraza

grudi

i osetim tvoj strah

koji je i moj strah

kada prestanemo da blistamo

da li ću i dalje moći da ti kažem da ćutiš?

da li ćeš i dalje ćutati?

ili ćemo rečima zatrpati užas pred lepotom

podeliti nešto nežno

tanano

kao tvoj pramen

ili osmeh

ili reč

bez reči

sada ćutimo

oboje

i grlimo se

kao da je kraj filma