ljudi sede u krugovima
odlučuju
većaju
sanjaju
nisu drveće
misle da nisu drveće
pomeraju samo grane i misle da je to kretanje
korenje im seže do srca zemlje
stari su
okrutni
i veruju u mudrost
iako je ne poseduju
njihovi snovi su za mene košmari
odluke su im kao čekići
većanja poput otrova u ušima
užas
užas
užas
kako sam dospeo u krug
onih koji veruju da znaju
i da razumeju druge
bolje nego sebe
ljudi sede u krugovima
smišljaju
planiraju
žele
piju vodu iz dalekih planina
srču tamne napitke
veruju u bolje sutra
jedino moguće sutra
ono što smisle
stave na papir
požele da bude realno
za mene je agonija
užas
užas
užas
ja nisam drvo
mogu da se pomerim
napustim ih sve
s osmehom i nadom
ostavljam im plamen u očima
neka izgore u njemu
ja hoću samo da ponovo osetim
miris duvana u rana jutra
dok mi kafu prinosi sanjivi kelner
a moje srce raduje se
novom danu
užasu
koji mogu da podnesem
No comments:
Post a Comment