Obećanje koje sam izneverio

Jednom sam imao psa,

Pre samo godinu dana

Mada deluje kao da je bilo u prošlom veku

Jednom sam živeo u predsedničkoj rezidenciji,

Pre samo dve godine,

Mada deluje kao da je bilo pre ledenog doba,

Jednom sam pio kafu u Parizu,

Pre samo šest godina,

Mada deluje kao da se nikad nije dogodilo...

Jednom sam pustio muziku,

I sve što se čulo bio je

lavež psa,

stari lift,

srkut iz šolje,

Moj posmrtni marš...

Zašto je moj život takav kakav je

Svuda oko mene su ljudi

Imam kompjuter i lava lampu

Pinup calendar koji trebim dnevno

Odeću sve užu i užu

Patike sa rupom i cipele koje smrde

Bioskop u glavi sa mekim sedištima

Prljave piksle koje miršu opako

Svetlo koje ne radi u kuhinji

Vodokotlić koji suri – ali u šolju

Dva kreveta – premali i metalni

Presvučen nameštaj iz prošlog milenijuma

Prijatelja koji je prešao granice

Prijateljicu koja je staromodna

Knjige za zaorav i vraćanje u život

Duhove – u koje verujem ali su daleko

Sećanja – koja su uvek tu i plaše gore od duhova

Omote od čokoladica za smanjenje depresije

Hranu koja se kvari na miru u frižideru

Popis može trajati u beskonačno,

Ipak jedna stvar nedostaje,

Zove se ______________

Brodolom i nećkanje

Juče se neko sreo sa mojom bivšom devojkom,

Izvestio me da se ugojila i da ima velike planove.

Bar smo u nečemu slični…

Danas sam sreo svoju staru ljubav

Koja mi je povukla jasne granice između ‘onda’ i ‘sada’.

Bar sam nešto naučio...

Sutra ću videti bivšu nekadašnju nesreću

U frci od promena i života koji curi između tih nežnih prstiju.

Bar sam u nečemu drugačiji…

Nikada se neću vratiti kući

Nije samo Kalimero otišao bez pozdrava,

Sa ljuskom i zavežljajem, i jednom besmrtnom rečenicom…

I ti ja smo se rastali juče, koje izgleda da se zaista desilo.

Zašto nismo, u zagrljaju, van svih i svega,

Ne otišli kućama da i dalje budemo stranci bliskim nam ljudima

Mogli smo ostati, i biti iznad svega i svačega – pre svega nas!!!

Zašto smo morali da odigramo uloge koje su nam dali

Aveti prošlosti i strahovi budućnosti, uz hor demona sadašnjice

Valjda je uvek teško biti sami protiv svih…

…pogotovo kada više nema ljubavi

Nemaština u hodniku

Izašao sam da bacim đubre

U dvorištu, skoro pokošenom koje ne miriše na seno,

Puževi golaći krstare kao mala, sluzava torpeda

A dve Mačke se zaskaču ispod olupine od kola.

Ulica je pusta, gledam oko sebe

Levo je depo autobusa, tramvaja i trolejbusa

Desno je magacin za robu koju svaki dan vidim na Tvu

Pored mene, nedovršena zgrada puna azbesta.

Pitam se da li je ostalo išta snova u ovoj rupi

Ili su pobegli nekim od tramvaja u drugi deo grada.

Možda jašu na puževima ili mačkama,

Verovatno da čekaju da olupina kola krene na put u večnost

Nema ih, stvarno ih nema, barem ne više...

Kalendar želja

Na zidu je pinup kalendar koji si mi poklonila za novu godinu

Na kompjuter mi svira Tom Waits, sporo i jako

Na nogama su mi gaće sveže oprane Persil-om

Na Stolu je pepeljara i omoti od čokoladica

Kalendar mi se smeje, iako je svakog dana sve manji

Umetnost življenja i sagorevanja u 365 dana

Lekcija koju zaboravimo na rođenju a setimo je se pred smrt

Dok sivo nebo i suze plaču za onim što je moglo biti

Svaki dan poželi nešto, makar i nemoguće

Ako se ostvari i jedna stvar od svega toga, veruj da si srećan

Jer želje su kao ribe, u gaćama, u koje jedu čokoladice i slušaju starog Toma

Ispred tebe, uvek za jedan korak i jedan život...

Idem u juče

Nećemo se opraštati, nema potrebe...

Idem u juče, srešćemo se tamo.

Biće sve jedan veliki Deja vu

Repriza suza i dobrih starih vremena.

Ne maši mi, i ne šalji mi poljubce...

Sutra će već biti juče kad prođe dan

I nećemo znati da li smo se sreli pre ili kasnije

Ali ćemo se sećati da je pre već sutra!

Idi sa stanice kući, laganim korakom...

Ovaj voz polazi na vreme i vozi do tvoje kuće.

Kad otvoriš vrata, ja ću biti u krevetu.

Sanjajući budućnost koja se već dogodila...

O bioskopu

Tvoje sedište je rezervisano.

Uvek ga čuvam, od drugih i ostalih...

Sve ostale sede ne balkonu ili u parteru,

Ali tvoje sedište je nedirnuto

Desna strana, peti red otprilike...

Na sedištu te sve čeka:

Moja ruka da te drži kad se plašiš,

Moja priča da ti objasni radnju,

I moj pogled, da te obožava dok ne oslepim