Poezija 9.2.2011

Svaka pesma ima svoj početak

kao i ljubav

ne izgleda tako

ali jeste tako

zato treba da gledaš

i misliš o tome

gde si počeo da jednu osobu

(ili više njih)

vidiš kao posebne

kao one koje daju sebi priliku

a tebi prostor da ih upoznaš

otkriješ neku glupost o njima

da ne briju noge

ne seku dlake iz nosa,

ni one sede i čvrste

i pored toga

sa nekim ti je lepo da sediš

pričaš, grliš i tucaš se

kao i svaka pesma

i to ima kraj

ne znam šta ide posle toga

svi krajevi kojima sam prisustvovao

su bili promena kotura filmske trake

u bioskopu

negde u prostoru i vremenu

sada

kada prvi put držim u rukama komande

lepo je, makar malo

gledati belinu i brojeve koji teku unazad...

Kako spasiti život?

Znam šta si hteo

da mi kažeš da moje pisanje nema smisla

da mi kažeš

da me nijedna neće voleti

kao što ja to zamišljam u svojoj glavi

a mogu da zamislim mnogo toga

i vertikalno i horizontalno

da džabe stavljam svoje pesme

da ih svi vide, kad ih neko ko stvarno hoću da ih vidi

neće ni pogledati

naravno

njoj sam napisao i posvetio celu zbirku

i ne samo njoj...

gomila pesama za gomile žena

za gomilu emocija u svakom od gomile smerova

i gomile želja tuge i besa sakrivene u njima

kao ispod gomile nečeg drugog.

moje gomile prvi put se ne osećaju na strah

ne bazde kao da sam samoubica ili uništen

moja gomila je gomila koja se valja kao tsunami

u kome nema mesta za priče o tome

kako ćeš jednog dana biti opušten

ili stvarati kreativno i duboko

ili se baviti onim za šta si rođen

počinješ ovde i sada

na gomili sa svim ostalim

ili ne počinješ nikada

da, tako je jednostavno...

Buka oko naše kuće

Jednog jutra čuo sam buku

Ti si još spavala

Ja sam izašao da vidim o čemu se radi

Sećam se

Bila je nedelja pre podne

Gluvo doba za radne ljude

I ostale probisvete

Ispred kuće

Naše kuće

Stajao je čovek

Obučen kao pilot sa kapom i elisom na glavi

Rekao mi je

Da sam na pogrešnom mestu

I da je došao da me odvede tamo gde treba da budem

Nasmejao sam se

I rekao odjebi, tu sam, tu ostajem

On je samo slegnuo ramenima

Prošao pored mene i ušao u našu kuću

I minut dva kasnije

Izneo te na rukama

Dok si još usnula sanjala prave uglove i deterdžent

Prošao je pored mene

I usput mi dobacio

Ako ti nećeš da ideš, postoji mesto za nju

Stajao sam samo

I gledao kako nestaju niz ulicu

Tvoja mala stopala i puštena kosa

Je bilo poslednje što sam video

Pre nego što sam se vratio u našu kuću...

Poezija 8.2.2011

Prebrojavanje

koliko puta ste brojali

korake od škole do kuće

i nazad

voleli i boleli

tvrdili da ste sami na ovom svetu

brojali svoje ljubavi

prave i izmišljene

grlili i plakali

svoje fantazije

sabirali i oduzimali

sve trenutke gde je otišlo vreme

moje i tvoje

brojali, prebrojavali

množili, delili

pravili razlomke

integrale

decimale

od onoga što jeste

i onoga što možete biti

na kraju sve što ostane u rukama

digitronu ili novčićima

je moje srce, nežno i s osmehom

možda je vreme da odem kući

možda je vreme da prestanem da brojim

ono što nemam

i prestanem da oduzimam ono

što mi je bačeno pred noge

kao poklon ili kletva

Kako pisati poeziju?

odgovor je jednostavan:

pojmam nemam!

samo počneš

samo kreneš i gledaš da nekad i staneš

mada ne moraš i nikada

nekom treba da bude slobodan da bi stvarao

nekome, kao je, treba da bude je

a to je

nešto da radim, što može i ne mora biti

poezija koje se preliva

ili umetnost koja daje smisao.

a onda sednem

i moj život postane nešto drugo

veće od zbira delova

drugi možda misle da je umetnik

osuđen da replicira svoja dela

da stvara izpočetka

da se vrti oko iste teme

samo ću reći jednu stvar:

umetnik samo treba da bude,

sve ostalo je gratis.

Volim li je?

Odgovor je isti kao i pre tri godine

ne znam

nekad da

nekad ne

nekad ponekad

nekad svuda i uvek

poželim da je žena

od milion godina i jedan dan

onda me to ubije u pojam

jer toliko vremena je mnogo

pa kažem sebi

volim kod tebe to što si mojih godina

a onda vidim da i moje godine se množe milionski

i pomislim

da si mlađa, bila bi mi slađa

no verovatno ni onda ne bih znao

da li te volim

Moj auto

moj auto je bele boje

zovem ga White trash

i prljav je

i imao je crknut far – do skoro

i patosnice od blata kao da su sačinjene

i đubre na zadnjem sedištu

i u gepeku

ali je moj, i nekako volim ga

jer me je pratio na raznim mestima

smatram ga kao mlađeg brata

koje nikad nisam imao

a želeo sam da mu pokažem svet

zato sam ga vozio kroz poplavu u Bosni

i sanjao sam da mu objasnim žene

zato sam se seksao u njemu.

I najviše sam hteo

Da mu kažem da život nije samo magla,

Koja je pre neko veče pokrila svet oko mene

Kada sam vozio 20 na sat bez tog jednog fara

I kada se oblak podigao

Ja sam odahnuo

Jer ću imati prilike da mom malom bratu

Pokažem kakav svet još može i treba da bude...

Skribomanija za Vevericu

davno me neko pitao

koji je muški rod od veverice

nisam imao pojma

zar je bitno da sve ima rod

onda sam sreo

vevericu skribomanku

i zamislio kako svaka veverica u svom gnezdu

negde u nekom drvetu

krije pisaću mašinu

i kuca u lešnike

jer je mašina  bešumna

da se ljudi koji prolaze pored drveća ne bi sablažnjavali

Veverice pišu tiho i brzo

i već sutradan je članak, dva tri

u nekoj novini, na nekom blogu osvanuo

i svi uživaju, smeškaju se i prave ludi

„kako je dobro napisano, tako duboko i tako smisleno“

a ja samo mislim

kako ću idući put kad krenem da se šetam u parku

da potražim neku vevericu i kažem joj

„lopove i štekaro! Piši javno, ne krij se iza drveća i rupa

i bajnih lovaca i zaštitnika zelenih!“

one me ne slušaju

samo visoko uspravljenog repa

pobegnu uz drvo

da kucaju svoje gadosti i dalje...