Oluja

prošao si oluju
preživeo
sada si ti oluja

udaraš snagom za koju ne znaš ni da je poseduješ
odjekuješ tako da te deca neće zaboraviti
i sanjaće te, kao košmar ili poziv za buđenje

prošao si oluju
preživeo
sada si ti oluja

sve oko tebe blista kao hiljadu munja
osećaš miris vode koje su podigle pijavice
vetar miluje lice snagom iskonske bure

prošao si oluju
preživeo
sada si ti oluja

ne zaboravi da nema više ja i ti
postoji samo mi
postoji jedno, čiji si deo sada
uvek dok god želiš večnost
a želiš je, uvek si je želeo
čežnjivo je sanjao gledajući kako kapi kiše udaraju o tvoj prozor
znajući da su to samo vesnici dubine
koja hodi oblacima, nema i svepristuna...

prošao si oluju
preživeo
sada si ti oluja

samo upamti - nisi večan
tu si da očistiš svet pre nego sunce grane
ti si onaj poslednji zid pre nego što sloboda obasja svet
tvoj je posao da hodiš i ne zaboraviš
snagu koju imaš i budućnost koja te prati

prošao si oluju
preživeo
sada si ti oluje
do poslednje kapi...

Sloboda

"Arbeit macht frei". Iza mudrih reči užasna dela, s koje god strane da pogledate.  A opet je jedan muzičar i pesnik bio inspirsan visokim pećima u kojima su ljude pretvarali u pepeo i napisao "dance me to the burning violon..." Mi ljudi smo takvi. Nikakvi i veliki uz to. Kao zvezde... hiljade sunaca koje gore na nebu, svaka za sebe, razdovjeni i svako u svom svetu. Sa planetama, kometama i gomilom smeća koje kruži oko nas još od velikog praska. Ali, danas sam se setio koliko čovek može da bude velik kada je zapravo otvoren prema drugima. Shvatio sam da vrednost koju najviše poštujem jeste solidarnost. Ne znači da sam i sam solidaran uvek, sa svima kojima mislim da treba. Moje sunce ume da štuca, da mrači i da ne bude onakvo kavko volim da ga zamišljam. Ali solidarnost ostaje za mene osnovni princip na kome se mora graditi sve što želimo da traje. solidarnost sa partnerom ili partnerkom. solidarnost sa ljudima koji su ne samo manje sreće od tebe ili sa tobom, već i onima koji deluju iznad, daleko i nedostižno. Solidarnost sa porodicom, sa prijatlejima, sa ljudima s kojima radimo. I za mene najbitnija - solidarnost sa samim sobom. Sposobnost da se ustane i da se stane i pogleda u ogledalo. Da ne mora da ti se dopadne sve što vidiš u njemu. I da budeš o.k. s time, makar na kratko. solidaran sa sopstvenom slikom. Tako počinje da se odmotava sloboda. Prestaneš da budeš ja i postaneš mi... za početak sa samim sobom!

Usamljenost

Večna tema. Ni ja joj ne mogu pobeći, ma koliko se trudio. Uvek te poseti kada pomisliš da je sve u redu, da si na pravom mestu, da univerzum hoće da ti kaže kako je ovo malo ostrvce na kome si siguran od Tsunamija, bar neko vreme. Bar neko vreme mogu da probam da budem srećan, i da se osetim dobro. Šta znači osećati se dobro? to da mogu da spavam normalno? da sam ok sa time što mi je pola važnih ljudi u životu rasuto po svetu i svaki rastanak je možda i poslednji? da sam ok sa time što mi bliski ljudi stare, gase se i umiru polako... na rate... kao da je život kredit koji smo pozajmiili na neviđeno od finog gospodina transdžindžera koji zna kako će se sve završiti. I dalje nam ga nudi, i dalje ga uzimamo... i ko je tu onda zapravo prevaren?
Ne idu mi baš prihvatanja i privikavanja, nekad i godinama mogu sebe da ubeđujem da sam prihvatio nešto, i onda dođe gluvo doba u sasvim običnoj noći i ja se setim rečenice, stiha, rima, razgovora... i lavina krene. Ovog puta sam kopao po starim mejlovima. Pametni su oni koji to brišu, pogotovo kako im neka osoba ode iz života. Into the trash it goes. Direktno u reciklažu. Malo te muči, ali ti ostaju samo sećanja koja polako blede i u kojima si uvek bolji nego što si realno bio tada. Lažeš da si strava ali strava je samo reč koja može da znači i nešto užasno, zar ne? I našao sam rime koje su letele na chatu, kao dobra razmena između dva hip-hopera. Setio sam se, između dva stiha, da je razmena lek za usamljenost. Podeliti svašta nešto svoje, ali podeliti radost, pre svega. Podsetiti sebe koliko su važni drugi.
Nikad ne zaboraviti koliko je važno znati gde prestaje svet a gde počinjem ja. Jednog dana ta tanka linija će se izbrisati, i biće i meni i svetu svejedno. Da li usamljenost ima kraj? onda znači da ima i početak. Da li se sećam svoje prve usamljenosti? Sećam se, bila je kada su me prvi put odveli u obdanište. Sva ta deca, svi ti mirisi, sva ta energija... ispovraćao sam se i vratili su me kući. Ali usamljenost je ostala samnom. Kao bolest koju pokupiš u vrtiću ali je nikada ne preležiš do kraja. Vraća se uvek i iznova, pritiska te kao teg od hiljadu tona. ali uvek pomalo. samo kratko, tek da osetiš šta znači kad se granica nategne do granice pucanja.
Tada je počela i evo je večeras tu, kraj mene, sa tužnim osmehom. Namiguje mi. Zna da je ovo samo privremeni susret, jer uskoro idem da se spustim u krevet kraj Jelene i da pustim strahove da se primire. Kao divlji psi su ponekad, deluju da spavaju a jednim okom gledaju i čekaju trenutak da zalaju. I glava počinje da odjekuje i sve što želiš je da prestanu, vičeš im, mašeš im pokušavaš da ih smiriš, a oni zavijaju, laju sve glasnije, i u njihovim očima vidim strah od nečega iza mojih leđa. Od granice koja je za jednu noć tanja...