Usamljenost

Večna tema. Ni ja joj ne mogu pobeći, ma koliko se trudio. Uvek te poseti kada pomisliš da je sve u redu, da si na pravom mestu, da univerzum hoće da ti kaže kako je ovo malo ostrvce na kome si siguran od Tsunamija, bar neko vreme. Bar neko vreme mogu da probam da budem srećan, i da se osetim dobro. Šta znači osećati se dobro? to da mogu da spavam normalno? da sam ok sa time što mi je pola važnih ljudi u životu rasuto po svetu i svaki rastanak je možda i poslednji? da sam ok sa time što mi bliski ljudi stare, gase se i umiru polako... na rate... kao da je život kredit koji smo pozajmiili na neviđeno od finog gospodina transdžindžera koji zna kako će se sve završiti. I dalje nam ga nudi, i dalje ga uzimamo... i ko je tu onda zapravo prevaren?
Ne idu mi baš prihvatanja i privikavanja, nekad i godinama mogu sebe da ubeđujem da sam prihvatio nešto, i onda dođe gluvo doba u sasvim običnoj noći i ja se setim rečenice, stiha, rima, razgovora... i lavina krene. Ovog puta sam kopao po starim mejlovima. Pametni su oni koji to brišu, pogotovo kako im neka osoba ode iz života. Into the trash it goes. Direktno u reciklažu. Malo te muči, ali ti ostaju samo sećanja koja polako blede i u kojima si uvek bolji nego što si realno bio tada. Lažeš da si strava ali strava je samo reč koja može da znači i nešto užasno, zar ne? I našao sam rime koje su letele na chatu, kao dobra razmena između dva hip-hopera. Setio sam se, između dva stiha, da je razmena lek za usamljenost. Podeliti svašta nešto svoje, ali podeliti radost, pre svega. Podsetiti sebe koliko su važni drugi.
Nikad ne zaboraviti koliko je važno znati gde prestaje svet a gde počinjem ja. Jednog dana ta tanka linija će se izbrisati, i biće i meni i svetu svejedno. Da li usamljenost ima kraj? onda znači da ima i početak. Da li se sećam svoje prve usamljenosti? Sećam se, bila je kada su me prvi put odveli u obdanište. Sva ta deca, svi ti mirisi, sva ta energija... ispovraćao sam se i vratili su me kući. Ali usamljenost je ostala samnom. Kao bolest koju pokupiš u vrtiću ali je nikada ne preležiš do kraja. Vraća se uvek i iznova, pritiska te kao teg od hiljadu tona. ali uvek pomalo. samo kratko, tek da osetiš šta znači kad se granica nategne do granice pucanja.
Tada je počela i evo je večeras tu, kraj mene, sa tužnim osmehom. Namiguje mi. Zna da je ovo samo privremeni susret, jer uskoro idem da se spustim u krevet kraj Jelene i da pustim strahove da se primire. Kao divlji psi su ponekad, deluju da spavaju a jednim okom gledaju i čekaju trenutak da zalaju. I glava počinje da odjekuje i sve što želiš je da prestanu, vičeš im, mašeš im pokušavaš da ih smiriš, a oni zavijaju, laju sve glasnije, i u njihovim očima vidim strah od nečega iza mojih leđa. Od granice koja je za jednu noć tanja...