broj četrnaest

Kako se igrati sa vatrom

Sanjao sam noćas,

Da stojimo u krugu kamenova,

Starih kao zvezde iznad nas

Nosila si jednostavnu odeću,

Masku preko lica – ali sam osetio da si to ti

Nosio sam jednostavno odeću

I držao štap čvrsto, čvrsto

Rekla si mi:

„Ovde i sada,

Gde su klanjali stari,

Gde dolaze novi,

I gde zaboravljaju budući

Mi stojimo,

I čekamo…“

I čekali smo

Mesec je izašao i pogledao nas,

Ravnodušno, i pomalo šaljivo

Zvezde su sjale, nenametljivo i jasno

I huk vetra, oko tvoje odore i mojih očiju

U jednom trenutku,

Ne znam ni sam zašto

Spustio sam štap na zemlju

Pred tvoje noge

Skinula si masku,

Stavila je kraj mog štapa

Uzela za ruku

I povela u mrak

Dok smo nestajali u tami, shvatio sam:

Mi nismo ni stari, ni novi ni budući

Ti i ja, mi smo spona,

Između svetova koji tek treba da se rode…