Zamalo

zamalo da ispadnem

s voza slučajnosti

umesto niza dobrih stvari

ostali su samo trenuci

krajevi bez početaka

fragmenti zaborava

zamalo da počnem s kraja

kao kad presečeš sveću

napola

i deo zaboden u svećnjak

baciš

zamalo da propustim

momenat kašnjenja sutrašnjice

uz vino i pesmu

otpevanu slovo po slovo

na jeziku zaboravljenih duša

zamalo da skrenem

na put kojim se ređe ide

tamo gde su svi izbori pravi

u pogrešnom smeru

zamalo da ne napišem ovu pesmu

spremio sam se za spavanje

oprao zube

obukao pidžamu

i umesto da ugasim svetlo

oslušnuo tišinu

i čuo nju

kako mi pevuši

slog po slog

dodir po dodir

moju izgubljenu muzu

nestalu između rešetaka

linija mog planera

vezanu sajlom kvačila

u bunar rezervoara bačenu

kao Valdo sakrivenu

među tuđim pričama, nadama, strahovima…

ispisao sam stihove

i ugasio svetlo

ponekad tama

vodi u svetlost…