muze ćute

sve je tu

i ja sam tu

čekam

osluškujem

ali noć mi šalje samo tišinu

mirise kiše

i ponekog zalutalog putnika

koji žuri kući

sedim u mraku

slušam

svoje srce kako kuca

sat u dnevnoj sobi

prašinu kako pada po stolu

rekla mi je

da će doći

čekam

njušim vazduh

pun sećanja

slova su tu

reči su na svojim mestima

zarezi i tačke

postojane čuvaju granice svoje

i nje nema

čekam

možda bi trebalo da prestanem

ipak ne

dodirujem svoje lice

sede vlasi mi se mrve u rukama

oči mi se sklapaju

ali i dalje čekam

sve je teže nego ranije

mnogo teže

iako je izgledalo da će biti lakše

znači tako izgleda biti prevaren

od strane inspiracije

i dalje je nema

čekam

umor mi otima ruke

hladne noge mole za ćebe

vrat sanja jastuk

i dalje je nema

odlučim da probam

da zaboravim

presečem sve

kažem

dosta je

stvarno je dosta

ne

dovoljno je

to je ta reč

koja mi fali

vreme je da zatvorim prozor

i odem u krevet

ona neće doći,

možda nikada više

i to je u redu