Pad

Jeleni Momčilović

Nekada mi se dešavalo da budem toliko pijan i da svo vreme pijanstva budem ubeđen da to niko ne primećuje. Naravno, radi se samo o lošem tripu: Ljubav, Kašalj i Pijanstvo (neki kažu i siromaštvo, al ja u to ne verujem) se teško sakrivaju. Pogotovo ono drugo.

Naslonio sam se na prozor. Prijao mi je svež večernji vazduh, a i položaj je nudio dobar pregled nad ulazom u sobu.

Ušla je. Plačući, naravno.

Nasmejao sam se.

Sela je na krevet. Lice joj je bilo crveno, kao jabuka…kao jagoda…kao…Mljackao sam poluglasno, a zatim podrignuo. Imaginarno, naravno.

Podigla je glavu i pogledala me jdnim od onih pogleda…kako sam žene umeju da pogledaju muškarca…

Nasmejao sam se. Lepo je kad mašta uđe u realnost, sve je moguće onda.

-“Izvini…he…”

-“Svinjo.”

Žestoko. To mi se dopada, to mi se dopada.

Grok, grok i ja tebi krmačo, Pomislih u sebi. Vidi kako se crvena i slinava ko da te je neko maločas ispljunuo. Samo muško sa očima na potiljku bi moglo da ide pored tebe, a da te pogleda – morao bi…

-“Molim…?”-

-“Dupe ti posolim!!!” – Rekao sam tonom kao da izgovaram neki aksiom od ubitačne važnosti. Stvarno ne znam šta mi bi, mora da se moje pijanstvo ipak primećuje.

-“Nemaš šta mnogo da posoliš, ionako sam mršava kao logoraš…”

-“Do jaja, ionako volim da glođem… koštana srž je najlepša stvar na svetu…”

Počeo sam mljackam u sebi. Podrignuo sam. Treba li da naglašavam, imaginarno?

-“E, sad stvarno…”

-“Ti me čuješ? Mislim…čuješ ono što mislim…?”

-“Mnogo razmišljaš naglas, ako na to misliš…”

Jebi ga. Pijan sam, al ne toliko. Ne može ona tu da mi se meša u privatnost.

Udahno sam.

-“Slušaj, kao prvo…”

-“Oh, molim te, pričaj mi malo, nisam sto godina čula muško kako mi objašnjava…”

Pauza. Opet me isekla ko novinu…

Nalaktila se na koleno i gledala me. Oči su joj se još uvek caklile od plača.

-“Hajde…šta čekaš?”

Počešao sam se po stomaku, gutajući knedlu.

-“Vidim, moraću ja da načinim prvi korak…vi muški ste svi isti…baš

  svi…”

Ustala je i stala ispred mene.

Gledao sam je u oči. Barem onoliko koliko je moj aparat za ravnotežu natopljen alkoholm to dozvoljavao.

-“Umeš li da čuvaš tajnu?”

-“Ne”

-“Odlično, ovo ionako nije tajna, bar ne više…i to zahvaljujući jednom pripadniku tvoje vrste, isto toliko pijanom koji nije umeo da drži jezik za zubima…”

Nemoguće. Ona zna. ONA ZNA!!!

Počela je da otkopčava košulju.

-“Čekaj…mora da si me pomešala sa nekim…Mislim, ja nisam pijan, to se jasno vidi…a inače…”

Zastao sam. Pratio sam pogledom njene pokrete.

Peto dugme. Šesto dugme. Sedmo dugme…PAF!

Ode Košulja.

Videh sivo. Mnogo sivoh.

Majica. Odahnuo sam.

-“Eh, Ti duvaš, a pravo zezanje tek dolazi…”

Košulja je pala dole.

Neki nelagodan osećaj, kao kad držiš nogu u vodi toploj kao pišaćka, me je protresao od glave do pete.

Naglo je povukla majicu.

Zablesnula me je belina.

Ne potpuna.

Kada sam se navikao. Otkrio sam nekoliko važnih činjenica.

Prvu, ne nosi brus.

Drugu, mršava je.

Treće, grudi su joj OK.

I četvrtu…šta je bre ovo?!?

-“Sigurno se pitaš: šta je bre ovo?!?…”

E sad je bre dosta. Prestajem da pijem od sutra pa do kraja života.

-“…Reći ću ti…”

Nagnula se do mog uha. Očekivao sam udarac.

-“…To je smrt!”

Odaljila se i pogledala me u oči.

Odahnuo sam. Očekivao sam nešto mnogo gore: Trudnoću, ili herpes na čmaru.

Uzela je moju ruku i naslonila na svoje grudi.

Joj, majko mila.

-“Bolesna sam, znaš…i to teško…i poverila sam se

  jednom…”muškarcu”…i znaš šta je uradio? Prvom prilikom kad mu je

  pukla stega u glavi uz pomoć alkohola, sve je rekao, glasno i jasno…”-

Zastala je. Pogledao sam je.

-“Aaaaaa…ti si, dakle…”

Zastao sam. Njen pogled me je presekao. Moraću da pazim sa ovim telepatama.

Nastala je jedna od onih kratkih tišina. Onih koje ne donose ništa dobro.

Vrata sobe su se naglo otvorila. Neko je zastao na njima.

-“ Oh pardon, ja se izvinjavam…”

Scena baš nije reprezentativna.

Vrata su se zatvorila.

-“ Scena baš nije reprezentativna,a?”

Iskulirao sam. Može joj se, pa me jebe u glavu.

Ponovo pauza.

I šta sad, pomislih. Ne, ne nisam to želeo da pomislim. Pre, šta će da…”

-“Uhhhh… ne znam, stvarno…”- oborila je glavu.

Pa dobro. Bar je prestala da ponavlja moje misli.

-“Hoćeš li da te ubijem?”

Nasmejao sam se.

-“Mislim, ozbiljno te ptam…hoćeš? Ne mogu brzo, mogu sam polako, ovako kao ja…ali ako hoćeš…”

Ćutao sam  i smejao se.

-“Ajde, molim te…da bar nešto uradim vredno pažnje…ajde, da imaju  zašta da me ogovaraju sledećih deset, dvadeset, pedeset godina!!!”

Počeo sam da se tresem od smeha.

-“Ajde, molim te…MOLIM TE!”

-“Važi!”

Tajac. Oči su joj se raširile.

-“Ozbiljno? Mislim…ne zezaš me?”

-“Ozbiljno. Ubij me.”

Novi tajac.

-“Zatvori oči.”

Zatvorio sam ih.

Približila mi se. Osetio sam njen vreli dah.

-“Trajaće sam tren.”

Kao i život uostalom, pomislio sam. Kao i ljubav, kašalj, pijanstvo, siromaštvo, tuga, sreća, ružnoća, ljudi, žene, pušenje, tripovanje, dosada, bol, agonija…kao i sve što čini usrani život.

Preterano usrani život…

Baš preterano…

Metak

Posvećuje se Milanu

Još jedan novi dan, pomislio je u sebi. Buđenje je najgori deo svakog novog bekstva mraka. Kao porađaj, moraš da se izboriš sa priplodom što nemirno beži iz utrobe mraka. I da ga ispratiš pognute glave dok umire u kovčegu – kolevci koju mu je pripremila nadolazeća tama.

Od ovakvih misli se poludi. Možda bi trebalo da malo odem i odmorim.

Ah, šta je tu je. Mora se dalje. Proverio je pištolj: svi meci na broju.

Dok je koračao pomalo nesigurnim koracima nis stepenice zgrade, pitao se:

Šta li će danas biti? Neka devojka? Neki čovek? Neki pas?

Izašao je ispred zgrade. Sunce se tek prolamalo kroz zgrade nejednake visine. Hladan vazduh štipao ga je po obrazima. Ne mari, pomisli on, lepo je ponovo pružiti genima mogućnost da se podsete nekih svojih ranijih faza.

Stao je nasred ulice. Nije bilo automobila.

Izvukao je pištolj, i odsečnim pokretom ga repertirao.

Metak je pao na asfalt.

Sagnuo se, i zatvorivši oči, lagano ga je zavrteo.

Zatim je, stisnutih očiju, sačekao da metak završi svoj put u mestu.

Otvorio je oči i zagledao se u njega.

Vrh je pokazivao kao jugozapadu.

Uzdahnuo je. Pa dobro, sad na posao. Uzeo je metak i lagano krenuo u naznačenom pravcu.

Koračao je dugo, provlačeći se između zgrada.

Grad se budio. Ptice su uveliko pevale. Gradski saobraćaj je landarao i tresao na sve strane. Trgovci su otvarali svoje male prodavnice.

Konačno, stigao je malog parka u čijem centru je počivao spomenik na malom uzvišenju.

Ispod spomenika bilo je par klupa. Seo je na jednu od njih.

Da, niko ne veruje danas u Anđele.

Jedan postariji čovek prošao je pored njega, noseći pod miškom novine, a u kesi hleb i mleko. Osmotrio ga je kratko, i ubrzao korak.

Niko, čak ni stariji. Veruju, kao ovaj maločas, da smo fikcija, ili narkomani. Možda smo i zaista fikcija. I to narkomanska.

Jedan pas lutalica došeta njuškajući do njega. Zageldao se u njega se pažnjom. Pas samo zalaja kratko, mahnu repom i ode.

Razumeo sam, pomisli. Dobro sam razumeo. Samo još psi veruju u nas. Uostalom, oni veruju u čoveka. A čovek, stvoren po Božijem liku, kao da čini sve da to poverenje uništi.

Bilo pseće, bilo Anđeosko.

Nije ni primeto da se razdanilo.

Jedan mladi bračni par, šetajući svoju bebu od nepunih par meseci, prošao je pored njega. Osmehnuli su mu se.

On im je uzvratio osmeh.

Dečak. Rašće i razvijaće se. Biće obrazovan. Srećno oženjen. Umreće od tumora mozga.

Ponekad je bolje ne znati šta novo svitanje donosi.

Jedna bleda devojka, nepunih osamnaest godina, došetala je do spomenika.

Konačno, pomisli.

Nepun minut, iza nje dotrči visok čovek.

Vrati se, kćeri. Sve ti opraštamo.

Ona plače.

Vrati se, mi te volimo.

Ona se trese.

Ja te volim.

Okreće se ka njemu.

On se osmehuje.

Vadi pištolj iz suknje.

Osmeh se izobličuju u masku užasa.

Ona nišani, dosta nesigurno u njega.

On pravi korak unazad.

Ali, zašto…

Ona puca.

Promašaj.

On sklanja ruke kojima je u magnovenju pokušao da se zaštiti.

Prljav  posao, pomisli ustavši sa klupe. Prišao je devojci iza leđa, izvadio pištolj i ispali joj metak u potiljak.

Telo se sručilo bez reči.

Otac je stajao ukočen, samo mu je vilica drhtala.

Okrenuo se i pošao nazad.

Niko više ne veruje u Anđele.

Čak ni one koji nisu pali.

Već samo iskoristili slobodnu volju.

Dok je koračao, vika iza njega je rasla.

Ponekad je bolje ne znati šta donosi sutra.

Zastao je na izlazu iz parka.

Jedan zadihani policajac utrčao je unutra.

Lakim udarcem poslao ga je u carstvo snova.

Samo ponekad, samo ponekad, mislio je napuštajući park.

Krađa

(Ili o životu u zemlji lažova)

Posvećuje se Gojku Kišu


Marko je studirao arhitekturu.
Ponedeljkom i Sredom je išao na fakultet kroz Tašmajdanski park i pucao na golubove iz plastičnog pištolja sa plastičnim dijabolama. Želeo je da dokaže kako on, Golijat, može ubiti malog Davida, u ovom slučaju goluba, istom onom, simbolički gledano, praćkom kojom je izvršeno to delo pre više vekova, samo u obrnutom smeru.
Bila je to faza Golijata.
Kad bi nekog poznatog sreo, rekao bi da vežba za streljanu, i da mu treba nešto zanimljivo. Ptice to ionako ne boli, niti ih ko voli, govorio je sa osmehom.
Utorkom je na putu do fakulteta sedeo kod Politikine Radio-česme i brčkao prste zajedno sa golubovima. Verovao je da treba okrenuti drugi obraz onima koji te napadaju, u ovom slučaju nesrećnim pticama koje su se borile za svoj komad kupatila sa njegovim velikim čvornamtim i mesnatim prstima.
Bila je to faza Isusa.
Kad bi nekog poznatog sreo, rekao bi mu da to ima veze sa pranjem ruku, i njegovoj manij vezanoj za isto. Kaze se ‘čiste ruke skidaju Kugi kuke’, govorio bi smejući se.
Nedeljom je plandovao. To je bio Božiji dan.
Bila je to Božija faza.
Prilkom susreta, upirao bi prst i govorio:”Neka bude svetlost!”
Subota i Četvrtak su bili dani za krađu. Krao je sve:od pelena do pokvarenih jaja. Nije morao, ali je to činio verujući da se čovek rađa da otima i kvari drugima sreću. I da treba da bude sve suprotno sebi.
Bila je to faza zla.
Poznanike nije pozdravljao. Morao je biti zao.
Petkom je sedeo na zidiću kraj Pete Beogradske i, grickajući semenke, plakao. Očekivao je skori smak sveta, i zato je verovao da ako bude plakao dovoljno, njegove suze će biti dovoljne da spasu svet.
Poznanicima je govorio da mu je umrla majka.
U zemlji lažova, Sve to je bilo moguće, čak i da majka umire svakog petka.
Čak i onda kada nije petak…