Krađa

(Ili o životu u zemlji lažova)

Posvećuje se Gojku Kišu


Marko je studirao arhitekturu.
Ponedeljkom i Sredom je išao na fakultet kroz Tašmajdanski park i pucao na golubove iz plastičnog pištolja sa plastičnim dijabolama. Želeo je da dokaže kako on, Golijat, može ubiti malog Davida, u ovom slučaju goluba, istom onom, simbolički gledano, praćkom kojom je izvršeno to delo pre više vekova, samo u obrnutom smeru.
Bila je to faza Golijata.
Kad bi nekog poznatog sreo, rekao bi da vežba za streljanu, i da mu treba nešto zanimljivo. Ptice to ionako ne boli, niti ih ko voli, govorio je sa osmehom.
Utorkom je na putu do fakulteta sedeo kod Politikine Radio-česme i brčkao prste zajedno sa golubovima. Verovao je da treba okrenuti drugi obraz onima koji te napadaju, u ovom slučaju nesrećnim pticama koje su se borile za svoj komad kupatila sa njegovim velikim čvornamtim i mesnatim prstima.
Bila je to faza Isusa.
Kad bi nekog poznatog sreo, rekao bi mu da to ima veze sa pranjem ruku, i njegovoj manij vezanoj za isto. Kaze se ‘čiste ruke skidaju Kugi kuke’, govorio bi smejući se.
Nedeljom je plandovao. To je bio Božiji dan.
Bila je to Božija faza.
Prilkom susreta, upirao bi prst i govorio:”Neka bude svetlost!”
Subota i Četvrtak su bili dani za krađu. Krao je sve:od pelena do pokvarenih jaja. Nije morao, ali je to činio verujući da se čovek rađa da otima i kvari drugima sreću. I da treba da bude sve suprotno sebi.
Bila je to faza zla.
Poznanike nije pozdravljao. Morao je biti zao.
Petkom je sedeo na zidiću kraj Pete Beogradske i, grickajući semenke, plakao. Očekivao je skori smak sveta, i zato je verovao da ako bude plakao dovoljno, njegove suze će biti dovoljne da spasu svet.
Poznanicima je govorio da mu je umrla majka.
U zemlji lažova, Sve to je bilo moguće, čak i da majka umire svakog petka.
Čak i onda kada nije petak…