Pad

Jeleni Momčilović

Nekada mi se dešavalo da budem toliko pijan i da svo vreme pijanstva budem ubeđen da to niko ne primećuje. Naravno, radi se samo o lošem tripu: Ljubav, Kašalj i Pijanstvo (neki kažu i siromaštvo, al ja u to ne verujem) se teško sakrivaju. Pogotovo ono drugo.

Naslonio sam se na prozor. Prijao mi je svež večernji vazduh, a i položaj je nudio dobar pregled nad ulazom u sobu.

Ušla je. Plačući, naravno.

Nasmejao sam se.

Sela je na krevet. Lice joj je bilo crveno, kao jabuka…kao jagoda…kao…Mljackao sam poluglasno, a zatim podrignuo. Imaginarno, naravno.

Podigla je glavu i pogledala me jdnim od onih pogleda…kako sam žene umeju da pogledaju muškarca…

Nasmejao sam se. Lepo je kad mašta uđe u realnost, sve je moguće onda.

-“Izvini…he…”

-“Svinjo.”

Žestoko. To mi se dopada, to mi se dopada.

Grok, grok i ja tebi krmačo, Pomislih u sebi. Vidi kako se crvena i slinava ko da te je neko maločas ispljunuo. Samo muško sa očima na potiljku bi moglo da ide pored tebe, a da te pogleda – morao bi…

-“Molim…?”-

-“Dupe ti posolim!!!” – Rekao sam tonom kao da izgovaram neki aksiom od ubitačne važnosti. Stvarno ne znam šta mi bi, mora da se moje pijanstvo ipak primećuje.

-“Nemaš šta mnogo da posoliš, ionako sam mršava kao logoraš…”

-“Do jaja, ionako volim da glođem… koštana srž je najlepša stvar na svetu…”

Počeo sam mljackam u sebi. Podrignuo sam. Treba li da naglašavam, imaginarno?

-“E, sad stvarno…”

-“Ti me čuješ? Mislim…čuješ ono što mislim…?”

-“Mnogo razmišljaš naglas, ako na to misliš…”

Jebi ga. Pijan sam, al ne toliko. Ne može ona tu da mi se meša u privatnost.

Udahno sam.

-“Slušaj, kao prvo…”

-“Oh, molim te, pričaj mi malo, nisam sto godina čula muško kako mi objašnjava…”

Pauza. Opet me isekla ko novinu…

Nalaktila se na koleno i gledala me. Oči su joj se još uvek caklile od plača.

-“Hajde…šta čekaš?”

Počešao sam se po stomaku, gutajući knedlu.

-“Vidim, moraću ja da načinim prvi korak…vi muški ste svi isti…baš

  svi…”

Ustala je i stala ispred mene.

Gledao sam je u oči. Barem onoliko koliko je moj aparat za ravnotežu natopljen alkoholm to dozvoljavao.

-“Umeš li da čuvaš tajnu?”

-“Ne”

-“Odlično, ovo ionako nije tajna, bar ne više…i to zahvaljujući jednom pripadniku tvoje vrste, isto toliko pijanom koji nije umeo da drži jezik za zubima…”

Nemoguće. Ona zna. ONA ZNA!!!

Počela je da otkopčava košulju.

-“Čekaj…mora da si me pomešala sa nekim…Mislim, ja nisam pijan, to se jasno vidi…a inače…”

Zastao sam. Pratio sam pogledom njene pokrete.

Peto dugme. Šesto dugme. Sedmo dugme…PAF!

Ode Košulja.

Videh sivo. Mnogo sivoh.

Majica. Odahnuo sam.

-“Eh, Ti duvaš, a pravo zezanje tek dolazi…”

Košulja je pala dole.

Neki nelagodan osećaj, kao kad držiš nogu u vodi toploj kao pišaćka, me je protresao od glave do pete.

Naglo je povukla majicu.

Zablesnula me je belina.

Ne potpuna.

Kada sam se navikao. Otkrio sam nekoliko važnih činjenica.

Prvu, ne nosi brus.

Drugu, mršava je.

Treće, grudi su joj OK.

I četvrtu…šta je bre ovo?!?

-“Sigurno se pitaš: šta je bre ovo?!?…”

E sad je bre dosta. Prestajem da pijem od sutra pa do kraja života.

-“…Reći ću ti…”

Nagnula se do mog uha. Očekivao sam udarac.

-“…To je smrt!”

Odaljila se i pogledala me u oči.

Odahnuo sam. Očekivao sam nešto mnogo gore: Trudnoću, ili herpes na čmaru.

Uzela je moju ruku i naslonila na svoje grudi.

Joj, majko mila.

-“Bolesna sam, znaš…i to teško…i poverila sam se

  jednom…”muškarcu”…i znaš šta je uradio? Prvom prilikom kad mu je

  pukla stega u glavi uz pomoć alkohola, sve je rekao, glasno i jasno…”-

Zastala je. Pogledao sam je.

-“Aaaaaa…ti si, dakle…”

Zastao sam. Njen pogled me je presekao. Moraću da pazim sa ovim telepatama.

Nastala je jedna od onih kratkih tišina. Onih koje ne donose ništa dobro.

Vrata sobe su se naglo otvorila. Neko je zastao na njima.

-“ Oh pardon, ja se izvinjavam…”

Scena baš nije reprezentativna.

Vrata su se zatvorila.

-“ Scena baš nije reprezentativna,a?”

Iskulirao sam. Može joj se, pa me jebe u glavu.

Ponovo pauza.

I šta sad, pomislih. Ne, ne nisam to želeo da pomislim. Pre, šta će da…”

-“Uhhhh… ne znam, stvarno…”- oborila je glavu.

Pa dobro. Bar je prestala da ponavlja moje misli.

-“Hoćeš li da te ubijem?”

Nasmejao sam se.

-“Mislim, ozbiljno te ptam…hoćeš? Ne mogu brzo, mogu sam polako, ovako kao ja…ali ako hoćeš…”

Ćutao sam  i smejao se.

-“Ajde, molim te…da bar nešto uradim vredno pažnje…ajde, da imaju  zašta da me ogovaraju sledećih deset, dvadeset, pedeset godina!!!”

Počeo sam da se tresem od smeha.

-“Ajde, molim te…MOLIM TE!”

-“Važi!”

Tajac. Oči su joj se raširile.

-“Ozbiljno? Mislim…ne zezaš me?”

-“Ozbiljno. Ubij me.”

Novi tajac.

-“Zatvori oči.”

Zatvorio sam ih.

Približila mi se. Osetio sam njen vreli dah.

-“Trajaće sam tren.”

Kao i život uostalom, pomislio sam. Kao i ljubav, kašalj, pijanstvo, siromaštvo, tuga, sreća, ružnoća, ljudi, žene, pušenje, tripovanje, dosada, bol, agonija…kao i sve što čini usrani život.

Preterano usrani život…

Baš preterano…