Metak

Posvećuje se Milanu

Još jedan novi dan, pomislio je u sebi. Buđenje je najgori deo svakog novog bekstva mraka. Kao porađaj, moraš da se izboriš sa priplodom što nemirno beži iz utrobe mraka. I da ga ispratiš pognute glave dok umire u kovčegu – kolevci koju mu je pripremila nadolazeća tama.

Od ovakvih misli se poludi. Možda bi trebalo da malo odem i odmorim.

Ah, šta je tu je. Mora se dalje. Proverio je pištolj: svi meci na broju.

Dok je koračao pomalo nesigurnim koracima nis stepenice zgrade, pitao se:

Šta li će danas biti? Neka devojka? Neki čovek? Neki pas?

Izašao je ispred zgrade. Sunce se tek prolamalo kroz zgrade nejednake visine. Hladan vazduh štipao ga je po obrazima. Ne mari, pomisli on, lepo je ponovo pružiti genima mogućnost da se podsete nekih svojih ranijih faza.

Stao je nasred ulice. Nije bilo automobila.

Izvukao je pištolj, i odsečnim pokretom ga repertirao.

Metak je pao na asfalt.

Sagnuo se, i zatvorivši oči, lagano ga je zavrteo.

Zatim je, stisnutih očiju, sačekao da metak završi svoj put u mestu.

Otvorio je oči i zagledao se u njega.

Vrh je pokazivao kao jugozapadu.

Uzdahnuo je. Pa dobro, sad na posao. Uzeo je metak i lagano krenuo u naznačenom pravcu.

Koračao je dugo, provlačeći se između zgrada.

Grad se budio. Ptice su uveliko pevale. Gradski saobraćaj je landarao i tresao na sve strane. Trgovci su otvarali svoje male prodavnice.

Konačno, stigao je malog parka u čijem centru je počivao spomenik na malom uzvišenju.

Ispod spomenika bilo je par klupa. Seo je na jednu od njih.

Da, niko ne veruje danas u Anđele.

Jedan postariji čovek prošao je pored njega, noseći pod miškom novine, a u kesi hleb i mleko. Osmotrio ga je kratko, i ubrzao korak.

Niko, čak ni stariji. Veruju, kao ovaj maločas, da smo fikcija, ili narkomani. Možda smo i zaista fikcija. I to narkomanska.

Jedan pas lutalica došeta njuškajući do njega. Zageldao se u njega se pažnjom. Pas samo zalaja kratko, mahnu repom i ode.

Razumeo sam, pomisli. Dobro sam razumeo. Samo još psi veruju u nas. Uostalom, oni veruju u čoveka. A čovek, stvoren po Božijem liku, kao da čini sve da to poverenje uništi.

Bilo pseće, bilo Anđeosko.

Nije ni primeto da se razdanilo.

Jedan mladi bračni par, šetajući svoju bebu od nepunih par meseci, prošao je pored njega. Osmehnuli su mu se.

On im je uzvratio osmeh.

Dečak. Rašće i razvijaće se. Biće obrazovan. Srećno oženjen. Umreće od tumora mozga.

Ponekad je bolje ne znati šta novo svitanje donosi.

Jedna bleda devojka, nepunih osamnaest godina, došetala je do spomenika.

Konačno, pomisli.

Nepun minut, iza nje dotrči visok čovek.

Vrati se, kćeri. Sve ti opraštamo.

Ona plače.

Vrati se, mi te volimo.

Ona se trese.

Ja te volim.

Okreće se ka njemu.

On se osmehuje.

Vadi pištolj iz suknje.

Osmeh se izobličuju u masku užasa.

Ona nišani, dosta nesigurno u njega.

On pravi korak unazad.

Ali, zašto…

Ona puca.

Promašaj.

On sklanja ruke kojima je u magnovenju pokušao da se zaštiti.

Prljav  posao, pomisli ustavši sa klupe. Prišao je devojci iza leđa, izvadio pištolj i ispali joj metak u potiljak.

Telo se sručilo bez reči.

Otac je stajao ukočen, samo mu je vilica drhtala.

Okrenuo se i pošao nazad.

Niko više ne veruje u Anđele.

Čak ni one koji nisu pali.

Već samo iskoristili slobodnu volju.

Dok je koračao, vika iza njega je rasla.

Ponekad je bolje ne znati šta donosi sutra.

Zastao je na izlazu iz parka.

Jedan zadihani policajac utrčao je unutra.

Lakim udarcem poslao ga je u carstvo snova.

Samo ponekad, samo ponekad, mislio je napuštajući park.