Najbolji prijatelji

Najbolji prijatelji

“Pojedinačna smrt je tragedija. Smrt miliona je statistika.”

J.V. Staljin

Bio jednom jedan cvet.

Ružičaste boje.

Rastao je sam. Beskrajno sam. Na livadi na kojoj nije bilo ničeg osim malo trave, malog potoka i jednog visokog drveta.

Cvet je tugovao. Tugovao po ceo dan. Tugovao po celu noć. Toliko da se smučio svima. Najviše potoku i drvetu. Trava je bila tradicionalno neturalna.

            Potok i drvo se dogovoriše da mu pomognu i nađu partnera, samo da umukne već jednom. Od plakanja cveta, samo je gora suša i lisne vaši, mudro su zaključili.

            Pristupiše ostvarivanju plana: potok poče da prevrće svoje malo korito u potrazi za odgovarajućim kamenjem, a drvo poče da osmatra i levo i desno, tražeći seme. Konačno, zapuha vetar i donese čitav pregršt lakih, leleujavih semenki. Vetar ništa nije znao o planovima, ali pošto on voli sve da nosi svima (uzgred, najgora je alapača) poneo je i to semenje usput. Vetar raširi grane i dohvati listovima nešto semena. Spustio ga je na vlažno kamenje koje je potok izbacio. Prekrili su ga sa malo zemlje. I spustili na travu, i dalje tradicionalno neturalnu.

            Potom su čekali. I čekali. I čekali.

I ništa se nije desilo.

Pomisliše da nešto nije u redu sa kamenom. Promeniše ga i nastaviše da čekaju. Opet ništa. Pomisliše da nešto nije u redu sa zemljom. Promeniše i nju i nastaviše da čekaju. I dalje ništa.

Dok su razmišljali šta dalje, čuše jednu tužnu poemu koju je pevao cvet. Poema je glasila ovako:

“Uvek su bile nevine,

  Latice tvoje zlatne, a neviđene.

  Zemlju moju one ne videše,

  I neće dok samo strah ne ostane…”

I uradiše jedino što su mogli – posadiše seme u travu. Trava nije ni uzdahnula.

            Nastavili su čekanje, pazeći na to mesto pažljivo. Prođe jedan dan, dva dana, tri dana – ništa. Pitali su travu oseća li napredak tog cveta. Trava je malo ćutala i potom im rekla da ne budale, o kakvom to cvetu oni pričaju, šta oni misle…prekinuli su je. Najgore su flegme – složili su se.

            Digli su ruke, i nastavili da slušaju žalopojku usamljenog cveta.

            Vreme je prolazilo.

            Drvo poče da se oseća neudobno. Zemlja mu je postala tesna, puna bockanja. Poverio se potoku. Pri tom se setio stare priče kako svo drveće mora pre ili kasnije da krenu na put. Kakav i gde vodi – to niko nije znao. Potok je rekao drvetu da ne budali. Ali drvo nije htelo da sluša. Tvrdoglavo je pričalo o odlasku i pokretu. Na kraju, i sam potok priznade kako mu je već tesno postalo ovde, kako mu se čini da se zemlja nekako smanjila i nije više kao pre.

            Na kraju, oboje rešiše da odu. Jednog jutra, pozdraviše se sa cvetom i travom, i jedno sa drugim – i odoše. Potok se osuši i nestade u zemlji, a drvo iščupa korenje i odšeta.

            Ostadoše cvet i trava.

            Te večeri, iz mesta na zemlji gde je bilo posađeno seme, pojavi se jedan mali, neugledni cvet. Obrati se travi:

            – Jesu li otišli?

            – Da.

            – Konačno…već mi je postalo dosadno dole. A kako je tu gore kod tebe…?

            – Ok.

            – Jer mogu da se družim sa tobom…pardon, sa vama, nisam dosada imao prilike da vidim tvog prijatelja…ko si ti?

            – Ja? Ja sam cvet. Ružičasti cvet. Tužni ružičasti cvet.

            – Pa drago mi je cvete, nisam toliko obojen i tužan kao ti, ali mislim da ćemo se slagati lepo, uzgred znam dosta viceva, što ćete oraspoložiti, siguran sam…znaš kako je, ovde dole je mnogo mračno i jednolično….”

            – Oprosti… – prekide ga cvet -”Kako se ti zoveš ?”

            – Ja? Oh, pa ja…ja sam krompir…

Trava je ostala neutralna.

Ko voli život?

Ko voli život ?

“When I see Your eyes arrive,

They explode like two bugs on a glass…”

Mercury Rev, Godess on a highway

Automobili imaju mnogo širu funkciju od one koju smatramo za uobičajenu: prevoz stoke, ljudi I stoke. Te neživi vranci su dizajnirani tako da čuvaju svoje vozače od uticaja spolja. Ta izolaciona funkcija dolazi do izražaja svaki put kada pogledate u oči nekoga za volanom.

Obratite pažnju:

Vaš pogled.

Njegov pogled.

Vaš pogled.

Vrančev pogled.

Vaš pogled.

Pogled koji ubija.

No, nije potrebno da uđete u kola da bi ste umakli osećaju nezaštićenosti koji vas može obuzeti u ulozi pasivnog posmatrača. Dovoljno je da prepoznate nekog poznatog u kolima. Mahnite mu. Mahnuće i on vama. Tako znate da više niste sami. A kola su tako osamljen izum…Neobično veliki broj poslovica, izreka i svakodnevnih narodnih mudrosti najbolje o potvrđuje:

“Auto industrija – groblje ljudske solidarnosti…”

“Ubijam zbog žene, porodice i kola…”

“Osveta je jelo koje se nabolje servira hladno na toploj haubi…”

“Puna škola đaka – niotkuda vrata sa karavana…”

“Genijalnost je 1% talenta, 99 % rada i 100% oktanski benzin…”

Kraj vremena zadesiće nas onog trenutka kada poslednji motor na planeti zemlji utihne. Predenje će se obustaviti – ništa više neće sagorevati, niša više neće dimiti, niko neće osetiti kako je poslednji dah iščileo iz dubokih dubina auspuha…

I kada sam pogledao, noćas u belog vranaca u kojem si sedela, a koji je neko drugi mamuzao, mahnula si mi i osmehnula se. Uzvratio sam ti. Ja nisam imao uza se ništa osedlano, samo psa koji hodi kuda mu se svidi.

I tu se razlikujemo – Ti, kola i Ja.

Ti ne možeš bez jahanja, kola bez jahača, a ja bez svega onoga što se nalazi izvan kola…

Svega što nije sigurnost…

Magija starenja

“Svemir je O.K.” - G

Moje ime nije bitno, bitna je funkcija koju obavljam u životu. Ovom ili sledećem, nebitno je.
A ime moje funkcije glasi: plastični hirurg!
Ubrajam se u mnogobrojnu armiju (po svetskim merilima) ljudi zaduženih da preokrenu prirodan proces opadanja spoljašnjosti. Ono što nas čini, ako ne onakvima kakvim smo, onda bar onakvima kakvi želimo da budemo. Jer, priznajem, svi žele da se pogledaju u ogledalo i vide nešto lepo. A ponekad nešto još lepše.
Ali, ne rađamo se svi podjednako “obdareni”. Bog, ili priroda (ili oboje) su utvrdili da ništa više ne izaziva čoveka nego suočavanje sa neizbežnim odlaskom sa ovog sveta. Zato je čovek odabrao: umesto da gledam smrti u lice, staviću joj masku. I to najlepšu masku koju umem da zamislim. Biće to crte lice savršenije i postojanije od bilo koje statue koju je vajar izradio. Životnije i slikovitije od bilo kog porterta koga je slikar mogao da zamisli. Ali, uprkos svemu ni upola tolko dramatične kao što bi glumac umeo da ih učini. Jer, iza je ipak samo hladna, neumitna Smrt.
Tako, moj posao postao je da stvorim tu masku. I stvaram je, svakog Božijeg dana je stvaram iznova i iznova. Svakim izlaskom Sunca ja započinjem mukotrpan proces spajanja delova koji se već uveliko razdvajaju. Oduzimam im slobodu, slobodu koju su predanim, dugogodišnjim radom zaslužili i podređujem nekom “višem” cilju.
Zaista, ljudi se dive tome. Svaki put kada izađu napolje iz bolnice, Ja im na rastanku otkrijem trag divljenja, ne samo prema sebi i ponovo otkrivenim vrednostima, već i prema meni. (novoispeglani) Osmesi im blistaju, (popunjene) usne su im razvučene u (najpravilniju) crtu, i ljubav rema meni i mom radu dostiže vrhunac.
Vi ste genije, Doktore !!!
Ah, nemojte…nije to ništa. (Genije? Genije ne preokreće proces, on ga unapređuje ili menja…)
Ali zaista, koža je tako…tako…zategnuta !!!
Da, zaista. (Da sam Genije, ne bih gubio vreme čineći da se osećate mlađi…STVARNO bih vas činio MLAĐIM!!!)
Hvala vam, zaista!!!
Nema na čemu, sve najbolje!!! (Možda je sve to jedno te isto…)
Možda bi trebalo pretvoriti klinike za plastičnu hirurgiju u parkove sa dečijim igralištima, i odvesti sve stare, unakažene i ostale da se igraju do mile volje. Usput, ubeđujući ih da se vrednost života ne meri po količini bora već po količini trenutaka koji su nezaboravljeni.
No, šta je tu je. U parku nema ogledala, pa niko od njih ne bi morao da vidi sa čim će, ovako ili onako, živeti.
Moj posao je takođe i uzrok svojevrsnog purgatorijuma za sve telesne (a iste obično prate i duševne) mane. Svi koji se osećaju inferiornim, zastarelim i nepotpunim, dolaze kod mene. Ja ih preopraćam, bolje, temeljenije i dalekosežnije od bilo koje religije. Nema sveštenika upečatljivijeg od mene: moja Mantija je hiruški mantil, moja Kapa je maska, a moja Biblija i Krst je skalpel, sjedinjeni u jedno.
Ja sečem, sečem, SEČEM kroz, u isti mah, opoganjeno (od ljudi) i blagoslovljeno (od Boga) meso.
Ja sam kreator nove vaseljene: vaseljene u kojoj čak i smrt ima čime da zakloni svoje neumitno lice.

Problem

požudi i ludilu

Uključio sam kompjuter.

Bilo je 6:00.

Kada se ukazao dobro znan ekran, bilo je 6:02.

Izgubio sam čitava dva minuta ni na šta.

Možda se to izgubljeno vreme negde skuplja. Možda ga neko skuplja.

Možda će mi ga jednog dana vratiti.

Napisaću priču o tome.

Zvaće se “Vaše izgubljeno vreme”.

Već sam izgubio mnogo vremena.

Pred kim, odnosno čim nije bitno.

Ponekad ljubav može biti hladnija od računara, a zagejana električna kola umeju da pale i žare.

Nije ni čudo što je lemilica falusnog oblika.

Razlog zašto ne spavam u ovo vreme kad su svi uveliko pospali je sledeći:

Ja imam problem!

Problem izaziva ljudsko biće suportnog pola, a ime problema je ljubav.

Stara priča: pogled, dodir, dva dodira, penetracija, invaginacija, felacijo…

A posle sve može da se zavede pod rubriku ‘razno’ u oglasu.

Tamo ima svega.

Potražio sam na internetu rešenje problema.

Našao sam “dublvedublvedublvedotaskdrlovdotkom”. Tamo je bilo mngo srca, patetike i ljubavi u elektronskom obliku. Onoj koju bi frižider izjavio mašini, samo da mu neko nacrta usta.

Otišao sam dalje.

“dublvedublvedublvedotvudumasterdotkom”, pravi ljubavne napitke preko interneta, samo dostaviš podatke o sebi, voljenoj osobi, borj kreditne kartice i neke primedbe. Kosu, zube i nokte zadrži na sebi ili njoj.

Poštarina uračunata, piješ ga kroz kabl od telefona.

I još dalje i dalje…

“dublvedublvedublvedotkrstaricadotnet”, koristim se blagodetima nacionalnog jezika. Dobijam trideset horoskopa za Ovna (njen znak), deset za bika i par za ribe (ja sam vaga).

Proveram poštu. Niko ne piše, jer niko ne zna da ja baš u šest i nešto želim da mi neko kaže da me voli, a da ja u to poverujem, i još budemo srećan zbog toga…nije nego

Gasim internet. Tamo stvarno nema nikoga.

Gasim i kompjuter. Osluškujem, tražeći čudne zvuke. Zvuke u kojima mogu da prepoznam požudni uzdah veš mašine u zagrljaju frižidera.