“Svemir je O.K.” - G
Moje ime nije bitno, bitna je funkcija koju obavljam u životu. Ovom ili sledećem, nebitno je.
A ime moje funkcije glasi: plastični hirurg!
Ubrajam se u mnogobrojnu armiju (po svetskim merilima) ljudi zaduženih da preokrenu prirodan proces opadanja spoljašnjosti. Ono što nas čini, ako ne onakvima kakvim smo, onda bar onakvima kakvi želimo da budemo. Jer, priznajem, svi žele da se pogledaju u ogledalo i vide nešto lepo. A ponekad nešto još lepše.
Ali, ne rađamo se svi podjednako “obdareni”. Bog, ili priroda (ili oboje) su utvrdili da ništa više ne izaziva čoveka nego suočavanje sa neizbežnim odlaskom sa ovog sveta. Zato je čovek odabrao: umesto da gledam smrti u lice, staviću joj masku. I to najlepšu masku koju umem da zamislim. Biće to crte lice savršenije i postojanije od bilo koje statue koju je vajar izradio. Životnije i slikovitije od bilo kog porterta koga je slikar mogao da zamisli. Ali, uprkos svemu ni upola tolko dramatične kao što bi glumac umeo da ih učini. Jer, iza je ipak samo hladna, neumitna Smrt.
Tako, moj posao postao je da stvorim tu masku. I stvaram je, svakog Božijeg dana je stvaram iznova i iznova. Svakim izlaskom Sunca ja započinjem mukotrpan proces spajanja delova koji se već uveliko razdvajaju. Oduzimam im slobodu, slobodu koju su predanim, dugogodišnjim radom zaslužili i podređujem nekom “višem” cilju.
Zaista, ljudi se dive tome. Svaki put kada izađu napolje iz bolnice, Ja im na rastanku otkrijem trag divljenja, ne samo prema sebi i ponovo otkrivenim vrednostima, već i prema meni. (novoispeglani) Osmesi im blistaju, (popunjene) usne su im razvučene u (najpravilniju) crtu, i ljubav rema meni i mom radu dostiže vrhunac.
Vi ste genije, Doktore !!!
Ah, nemojte…nije to ništa. (Genije? Genije ne preokreće proces, on ga unapređuje ili menja…)
Ali zaista, koža je tako…tako…zategnuta !!!
Da, zaista. (Da sam Genije, ne bih gubio vreme čineći da se osećate mlađi…STVARNO bih vas činio MLAĐIM!!!)
Hvala vam, zaista!!!
Nema na čemu, sve najbolje!!! (Možda je sve to jedno te isto…)
Možda bi trebalo pretvoriti klinike za plastičnu hirurgiju u parkove sa dečijim igralištima, i odvesti sve stare, unakažene i ostale da se igraju do mile volje. Usput, ubeđujući ih da se vrednost života ne meri po količini bora već po količini trenutaka koji su nezaboravljeni.
No, šta je tu je. U parku nema ogledala, pa niko od njih ne bi morao da vidi sa čim će, ovako ili onako, živeti.
Moj posao je takođe i uzrok svojevrsnog purgatorijuma za sve telesne (a iste obično prate i duševne) mane. Svi koji se osećaju inferiornim, zastarelim i nepotpunim, dolaze kod mene. Ja ih preopraćam, bolje, temeljenije i dalekosežnije od bilo koje religije. Nema sveštenika upečatljivijeg od mene: moja Mantija je hiruški mantil, moja Kapa je maska, a moja Biblija i Krst je skalpel, sjedinjeni u jedno.
Ja sečem, sečem, SEČEM kroz, u isti mah, opoganjeno (od ljudi) i blagoslovljeno (od Boga) meso.
Ja sam kreator nove vaseljene: vaseljene u kojoj čak i smrt ima čime da zakloni svoje neumitno lice.
Moje ime nije bitno, bitna je funkcija koju obavljam u životu. Ovom ili sledećem, nebitno je.
A ime moje funkcije glasi: plastični hirurg!
Ubrajam se u mnogobrojnu armiju (po svetskim merilima) ljudi zaduženih da preokrenu prirodan proces opadanja spoljašnjosti. Ono što nas čini, ako ne onakvima kakvim smo, onda bar onakvima kakvi želimo da budemo. Jer, priznajem, svi žele da se pogledaju u ogledalo i vide nešto lepo. A ponekad nešto još lepše.
Ali, ne rađamo se svi podjednako “obdareni”. Bog, ili priroda (ili oboje) su utvrdili da ništa više ne izaziva čoveka nego suočavanje sa neizbežnim odlaskom sa ovog sveta. Zato je čovek odabrao: umesto da gledam smrti u lice, staviću joj masku. I to najlepšu masku koju umem da zamislim. Biće to crte lice savršenije i postojanije od bilo koje statue koju je vajar izradio. Životnije i slikovitije od bilo kog porterta koga je slikar mogao da zamisli. Ali, uprkos svemu ni upola tolko dramatične kao što bi glumac umeo da ih učini. Jer, iza je ipak samo hladna, neumitna Smrt.
Tako, moj posao postao je da stvorim tu masku. I stvaram je, svakog Božijeg dana je stvaram iznova i iznova. Svakim izlaskom Sunca ja započinjem mukotrpan proces spajanja delova koji se već uveliko razdvajaju. Oduzimam im slobodu, slobodu koju su predanim, dugogodišnjim radom zaslužili i podređujem nekom “višem” cilju.
Zaista, ljudi se dive tome. Svaki put kada izađu napolje iz bolnice, Ja im na rastanku otkrijem trag divljenja, ne samo prema sebi i ponovo otkrivenim vrednostima, već i prema meni. (novoispeglani) Osmesi im blistaju, (popunjene) usne su im razvučene u (najpravilniju) crtu, i ljubav rema meni i mom radu dostiže vrhunac.
Vi ste genije, Doktore !!!
Ah, nemojte…nije to ništa. (Genije? Genije ne preokreće proces, on ga unapređuje ili menja…)
Ali zaista, koža je tako…tako…zategnuta !!!
Da, zaista. (Da sam Genije, ne bih gubio vreme čineći da se osećate mlađi…STVARNO bih vas činio MLAĐIM!!!)
Hvala vam, zaista!!!
Nema na čemu, sve najbolje!!! (Možda je sve to jedno te isto…)
Možda bi trebalo pretvoriti klinike za plastičnu hirurgiju u parkove sa dečijim igralištima, i odvesti sve stare, unakažene i ostale da se igraju do mile volje. Usput, ubeđujući ih da se vrednost života ne meri po količini bora već po količini trenutaka koji su nezaboravljeni.
No, šta je tu je. U parku nema ogledala, pa niko od njih ne bi morao da vidi sa čim će, ovako ili onako, živeti.
Moj posao je takođe i uzrok svojevrsnog purgatorijuma za sve telesne (a iste obično prate i duševne) mane. Svi koji se osećaju inferiornim, zastarelim i nepotpunim, dolaze kod mene. Ja ih preopraćam, bolje, temeljenije i dalekosežnije od bilo koje religije. Nema sveštenika upečatljivijeg od mene: moja Mantija je hiruški mantil, moja Kapa je maska, a moja Biblija i Krst je skalpel, sjedinjeni u jedno.
Ja sečem, sečem, SEČEM kroz, u isti mah, opoganjeno (od ljudi) i blagoslovljeno (od Boga) meso.
Ja sam kreator nove vaseljene: vaseljene u kojoj čak i smrt ima čime da zakloni svoje neumitno lice.
Pravo u metu!
ReplyDelete