Poezija 07.02.2011 - Deo drugi...

Velik u japanu

Danas sam pomislio

Da najstrašnija stvar koja može da se desi

Iluziji koju gajim o tebi

Je da rodiš dete nekom drugom

I da budeš srećna...

Detetom ili tim drugim,

verovatno je nebitno...

U mojoj glavi

Ponašam se kao žirant

Kao garancija tvoje radosti

Iako tvoj i moj život

Ne dele ni prostor, ni vreme, ni ljude...

Ipak sećam se

Kako si bila srećna u mom naručju

Kako te je radovalo da me vidiš

Kako te je ispunjavalo da provedemo vreme

Neko vreme

Zajedno

Danas nema ništa od toga

Uradili smo šta smo morali

Danas smo tamo gde treba da budemo

To uvek bolje zvuči

Nego da smo tamo gde moramo da budemo...

Spavaću kraj tvoj strane

Odavno nema sna

U kome se osećam dobro

Dolaze razne spodobe

Iz prošlosti koje sam zaboravio

Iz sadašnjosti koju ne pratim

Iz budućnosti koja je navodno svetla

Dolaze i govore mi

Gledaju me

Dodiruju me

Smeju mi se

Nemam snaga da im vikne

Odjebite!

Hoću da ova noć bude moja!

Da sanjam stvari koje ja želim

Da putujem tamo gde inače nikad neću otići...

Da budem malo manje Uroš,

Sa kakvim se budim svako jutro.

Postoji neki razlog

Sigurno da,

Zašto i dalje hodam okolo

Inkognito

Krijući da sam pesnik

Kradući vreme potrebno poeziji

I prozi, kad nisam lenj...

Ne mrzim druge ljude

Niti druge poslove

Sem onih koji mi ne daju prostora

Da stvaram ono za što sam ovde.

Free to be you and me

Nikad nisam uspeo da razumem

Šta je to što čini osobu slobodnu

Ima ono sranje:

Ako nekog voliš, pusti ga

Puštaš psa sa lanca,

Puštaš vodu,

Puštaš krv kad ti skoči pritisak,

Puštaš kočnicu,

Puštaš ruku,

Puštaš ljude da ti uđu u život,

I bazaju po njemu...

Ako nekog voliš,

Pustiti ga znači reći

Dovoljno si bazao po mom dvorištu

Po mom prostoru, i u mom vremenu

Sad je vreme da malo ideš

I bazaš negde drugde...

Da li uvek one koje volimo

Želimo da vidimo

U tuđim dvorištima?

Poezija 07.02.2011.

Neko veliko

Dođu noću nemiri

Strašni i mučni

Us tvari boli me dupe

U stvari treba da me boli dupe

Ali ne

Ja sanjam nešto strašno

Ja mislim neke užase

Boli me u grudima

I plače mi se

Sanjam kako me grli

Ona ili neka druga

Sve je to isto

Dok god neka želi da spava kraj mene

Da Spava sa mnom

Ili da spava negde drugde, sa mnom u mislima

Stvari ostaju i ne menjaju se

Ljudi su glupi

I reke teke između nas

Poezija u kojoj nema promila

Pružam ti svoje ruke

Na kojima sam napisao svoje ime

Jer tvoje ne umem

Previše je bolno i izgovoreno

Sećam se kako sam te mrzeo

I kako si mi išla na kurac

Sad je to sve zaboravljeno

I sve čega se sećam je nežnosti

I sad želim tu nežnost

Želim da mi kažeš nešto lepo

Ali tebe nema nigde

Kao da nikad nisi postojala

Samo duhovi plove oko mene

Vidim ih na ivici svesti

Pre nego potonem u alkolnu tamu

Ili pre nego mi lekovi odnesu svest

Vidim te kako mi se smešiš

I kažeš

„Da sam htela da se udam

Udala bi se za tebe...“

Onda se osmehneš i odeš

Odgovor pokušavam da pošaljem

Post Restant

Ali ovde nema interneta ni telefona

U snovima

Jedina veza je ona koja se stvara

Između dve duše, dva srca

Kad nje nema, kada iscuri i poslednje zrno

Onda ostaje samo da slomim

I taj peščani sat

I progutam ostatke

Inače, zaboraviću ga negde

I ponovo naći,

Kad ga najmanje očekujem...

Deca

Kažu da su deca bitna

Moja deca su moje pesme

Meni su jako bitne

Čuvam ih

Pokazujem retko

Hvalim ih pred drugim ljudima

Negujem ih na internetu

Pazim da se n ozlede

Baš sam pravi roditelj

Jedino što moje pesme

Čita neko drugi

I kad ja nisam tu

I kaže nešto o njima

I kad ja nemam šta da kažem

I obriše ih ili zapamti

I kad moj kompjuter crkne

Moja deca žive svoj život

Od trenutka kada izađu iz mojih ruku

Ona su slobodna

Ne mogu mi ništa

Sem da me podsete kako sam nekada

Stvarao širokog srca i bez žaljenja

Mali ljudi

Mali ljudi koji prave mostove

Kuće, hranu, prodaju cigle, knjige

Valjaju robu, uče decu

Svi oni

Koji ne pišu poeziju

I ne lepe je po zidovima i liftovima

Svi oni

Koji misle da je orgazam

Vrhunac umetnosti koji će dostići

Svi oni

Koji ne znaju da stvore

Više nešto od ručka ili para

Oni misle da su veliki

Da su porasli, da su naučili

Da su nešto važno obavili

Sa sobom i svojim životom

Istina je da su samo prašina

Koja guši mene koji stvaram

Koji moju braću i sestre

Stavlja u okove i trpa u ludnice

Oni su neprijatelji

Oni su većina

Oni ćute u bioskopu

Oni mucaju kada vole

Oni žele da umru

Brzo i bez dodira i osećaja

Tako i žive

Tako su i zamislisi ovaj svet

Svet u kome ja umirem

Od prašine i okova i ludila

Koje nije moje...

Sve moje greške

Ima ih dosta

Grešio sam i kad sam bio u pravu

Što je normalno

Grešio sam i kad nisam verovao nikome

Što je na mestu

Ima devojaka sa kojima sam bio

I pokajao se

Ima onih koje sam ispustio

I teško mi je palo

Ima onih koje nikad nisam upoznao

Izmaštane heroine mog detinjstva

Sve žene koje sam hteo da imam

I zbog njih mi je najteže

Što ih neću sresti nigde

Sem u zemlji snova

Sanjao sam žene koje nemaju mesta

U svom srcu za mene

Onda sam ih sreo u javi

I zaljubio se u njih

Odsanjao sam većinu svojih snova

I dobar deo odživeo

Nemam želju da živim dalje

Ali imam želju da sanjam

I zato vas molim:

Ne budite me, ako milosti znate

Jer hoću da jedan san

U kome živim neki normalan život

Pokriven prašinom

Odsanjam jedne večeri

Od početka do kraja i nazad

I da u tom istom jutru

Zaboravim da sam ikada

Sanjao da će me neko voleti

Onako kako ja želim da me voli.

Poezija je srce svega

I sve u životu

Delima na period kada sam stvarao

I pre njega su postojali samo dinosaurusi

A onda je došla poezija

Prvo sam pisao uz pratnju

Nemilih događaja iz okruženja

Uplelih u moj život

Onda sam se odvojio

I pisao samostalno

Onako kako samo ja umem i znam i želim

I danas pišem okrenut svetu

I kažem – jedi govna, svete!

Ja sam umetnik i poeta, i moje srce je na mestu

Gde je tvoje?

Ko ti ga je ukrao?

Gde si ga zaboravio?

Nebitno

Piši o tome, crtaj, slikaj, pevaj...

Stvori nešto što nećeš zaboraviti

Ili Što ćete iznenaditi kada jednog dana

Otkriješ da budućnost nije tako daleka

Ni tako strašna

Kao što je izgledala noćas

U dva sata dok kučići

I tvoje srce

U glas zavijaju.

Čudna priča

Ne sećam se kada samo ovo napisao, ni zbog čega, ni povodom čega, ni kome je posvećeno...kada imaš jedan direktorijum u koji trpaš sve što napišeš na kompjuteru, iznenadiš se na mnogo načina...uglavnom lepo...


DIJALOG


- “Znaš kako ponekad sretneš nekoga koga dugo nisi video. Taj neko je osoba koju si vole mnogo u jednom trenutku svog života. Bio si spreman da pogineš za nju ili njega. Pisao si pesme, svirao pod prozorom, vodio je u zoološki vrt. Ili bio spreman da uradiš sve to. Nebitno je.“
- „Znam“
- „I tada kada se sretnete uvek nastaje jedan trenutak zbunjenosti. Traje jako kratko, delić sekunde. Nisi siguran o čemu se radi jer već pružaš ruku ili obraz. Već počinješ priču o onim svakodnevnim banalnim stvarima – kako si,šta radiš i slično…“
- „Priča kako da se popuni vreme i slično, dok se ne oporaviš od šoka…“
- „Da, ali upravo u tome je i poenta, vidiš, svi pređemo preko tog trenutka zbunjenosti olako. A ne bi trebalo. Ajnštajn je govorio kako je vreme relativno. Ljudima koji umiru ili su u smrtnoj opasnosti život prolazi u deliću sekunde pred očima. A kada sretnemo duha iz svoje prošlosti, tada smo zaista ugroženi…“
- „I počinje da nam se odmotava sve pred očima…“
- „Ostani uz taj trenutak. Zadrži ga uz sebe, pred očima i u srcu, i proživećeš ceo svoj život u jednoj sekundi.“
- „I ne samo svoj. Vaš.“
- „Tada spoznaješ najstrašniju i najdivniju stvar u isto vreme: Da neko kome si dao svoje srce nikad ne pušta tvoje srce do kraja. Uvek postoji nešto što će te naterati da zadrhtiš. Uvek ćeš, makar na kratko, pomisliti –šta bi bilo da smo nastavili zajedno? Šta bi bilo da sada pokušamo? Da li bi bilo drugačije? Da li sam ja drugačiji?“
- „I odmah ti proradi mozak koji te opominje da je to glupo, ludo, to si već probao, video i doživeo. Nema šta tu da se traži, treba da se ide dalje…“
- „…ali čovek može da ide daleko samo donekle, posle toga, razlike između mesta odakle si pošao i tamo gde želiš da stigneš više nema. Posle toga, sve izgleda kao da se već dogodilo, kao da živiš zarobljen u Deja vu ili –Danu Mrmota-…“
- „Uvek mi se dopadao taj film, važna poruka sakrivena iza romantične komedije.“
- „…ali srce i dalje igra i traži svoje. Traži da budeš ponovo dete koje traži i daje u isto vreme. Igraj se, budi slobodan, istražuj, veruj…to su zapovesti koje ti šalje…“
- „…to, i ideju da se čovek mora promeniti ili umreti – duhovno, emotivno, fizički. Ipak, svi imamo nešto zajedničko po tom pitanju – svi imamo granicu koliko se možemo promeniti, a da ostanemo celoviti.“

Posebna pesma

Napisao sam je skoro, i neka ostane na tome...objasniću je neki drugi put, ili nikad...


Sve što može da nas šokira

Rekao sam ti Volim te
Zato jer sam to stvarno mislio
Mislio sam da će moj skok
Da tebe podstakne na isto
Nije se to desilo
I sada sam ovde
Ne mogu da se vratim nazad
I glumim da mi je svejedno
Sada me boli
I sve što imam menjao bih
Da budeš tu kraj mene
Zašto?
Zato jer se osećam kao da mogu više
Jer osećam da sam pored tebe bolji čovek
Bolji nego što to inače jesam, čak i kad nisam
Odlučila si da nastaviš dalje
Da probaš nove stvari
Moje je bilo da napravim iskorak
Da kažem, u redu idi dalje
Iako sam želeo da ne probaš ništa drugo
Jer sve drugo tada
U tom trenutku
Je bilo i biće bolje od mene...
Kako zadržati nekoga kraj sebe
Kako mu reći – tu si, tamo gde treba da budeš
Tamo gde svet postaje drugačiji
Samo zato što ti hodaš njegovim stopama
Hoću da me voliš
Onako kako ja sada volim tebe
Hoću da ti trebam
Onako kako sam ti trebao nekad
Znam šta sam uradio loše
I šta nikad nije terbalo da uradim
I to je sve u prošlosti, koju ne mogu da promenim
A ti si u sadašnjosti, u kojoj nemam pristupa
I odlaziš u budućnost, kojoj ja nisam deo
Imamo samo trenutak i ništa više
Meni to nije dovoljno
Želim večnost sa tobom
I još jedan dan.
Ako mi se Bogovi ikad smiluju
Biću srećan i sa tim jednim danom
Dugačkim kao večnost...

Olakšanje

dobro je kad pomisliš

kako je dosta toga lošeg

iza tebe

ne raduješ se budućnosti mnogo

i ona može da bude sjeb, i biće ponekad takva

no možeš da odahneš

kažeš sebi da je život

uglavnom nefer

i bez smisla za humor

kada je jedan deo takvog života

iza tebe

ono što ostaje

zvuči kao prihvatljiva težina postojanja...

Zamisli

zamisli da možeš da pošalješ poruku

samom sebi pre 5,10,15 godina unazad

šta bi napisao?

jedna rečenica, ne veća od prosečnog obraćanja drugome

evo šta bih ja

uradio u tom slučaju

pre 15 godina bih samo poručio:

-„promeni školu, ionako ljudi sa kojima se družiš nemaju veze sa njom!“

pre 10 godina bih dodao:

-„ona nije trudna retardu, samo te je lagala!“

pre 5 godina bih dodao:

-„misliš da umireš? To je tek prvih od svih puta koji će doći...“

i sada gledam napisao

i mislim to je sve sranje

šta bi ja sebi poručio sa 36, 41, 46 godina...

verovatno bih ćutao

haos se lakše jaše i upravlja

kada imaš ideju

da napred mogu ležati i dobre stvari...

Putovanja

lako je izgubiti se

lako je izgubiti samopoštovanje

lako je reći sebi

da sve ide u kurac

i ja sam u kurcu

jedan tren

i sa zvezde si pao na zemlju

gutaš prašinu i pljuješ krv

oko tebe sve se muti

i ništa nije isto

niti će biti

onda pogledam gore

i kroz izmaglicu vidim druge ljude

kako jašu svoje zvezde

ili su zvezde nekome drugome...

i pomislim: gradio si temelj na pogrešnom mestu...

Bulevar gde sam sahranio svoj san

zakopao sam

nešto lepo

što mi je bilo milo

i srcu drago

i nežno

ostavio sam ga ispod asfalta

ispod tvrdog betona

koji nosi automobile

i torpeda

i guske

i mnogo svašta

na sebi

u taj bulevar retko svraćam

nemam zašto

nemam zbog koga

tamo ne znam

šta više da tražim

osim jednog sna

koji sam nekad smatrao

vrednijim

i važnijim

od života...