Poezija 07.02.2011.

Neko veliko

Dođu noću nemiri

Strašni i mučni

Us tvari boli me dupe

U stvari treba da me boli dupe

Ali ne

Ja sanjam nešto strašno

Ja mislim neke užase

Boli me u grudima

I plače mi se

Sanjam kako me grli

Ona ili neka druga

Sve je to isto

Dok god neka želi da spava kraj mene

Da Spava sa mnom

Ili da spava negde drugde, sa mnom u mislima

Stvari ostaju i ne menjaju se

Ljudi su glupi

I reke teke između nas

Poezija u kojoj nema promila

Pružam ti svoje ruke

Na kojima sam napisao svoje ime

Jer tvoje ne umem

Previše je bolno i izgovoreno

Sećam se kako sam te mrzeo

I kako si mi išla na kurac

Sad je to sve zaboravljeno

I sve čega se sećam je nežnosti

I sad želim tu nežnost

Želim da mi kažeš nešto lepo

Ali tebe nema nigde

Kao da nikad nisi postojala

Samo duhovi plove oko mene

Vidim ih na ivici svesti

Pre nego potonem u alkolnu tamu

Ili pre nego mi lekovi odnesu svest

Vidim te kako mi se smešiš

I kažeš

„Da sam htela da se udam

Udala bi se za tebe...“

Onda se osmehneš i odeš

Odgovor pokušavam da pošaljem

Post Restant

Ali ovde nema interneta ni telefona

U snovima

Jedina veza je ona koja se stvara

Između dve duše, dva srca

Kad nje nema, kada iscuri i poslednje zrno

Onda ostaje samo da slomim

I taj peščani sat

I progutam ostatke

Inače, zaboraviću ga negde

I ponovo naći,

Kad ga najmanje očekujem...

Deca

Kažu da su deca bitna

Moja deca su moje pesme

Meni su jako bitne

Čuvam ih

Pokazujem retko

Hvalim ih pred drugim ljudima

Negujem ih na internetu

Pazim da se n ozlede

Baš sam pravi roditelj

Jedino što moje pesme

Čita neko drugi

I kad ja nisam tu

I kaže nešto o njima

I kad ja nemam šta da kažem

I obriše ih ili zapamti

I kad moj kompjuter crkne

Moja deca žive svoj život

Od trenutka kada izađu iz mojih ruku

Ona su slobodna

Ne mogu mi ništa

Sem da me podsete kako sam nekada

Stvarao širokog srca i bez žaljenja

Mali ljudi

Mali ljudi koji prave mostove

Kuće, hranu, prodaju cigle, knjige

Valjaju robu, uče decu

Svi oni

Koji ne pišu poeziju

I ne lepe je po zidovima i liftovima

Svi oni

Koji misle da je orgazam

Vrhunac umetnosti koji će dostići

Svi oni

Koji ne znaju da stvore

Više nešto od ručka ili para

Oni misle da su veliki

Da su porasli, da su naučili

Da su nešto važno obavili

Sa sobom i svojim životom

Istina je da su samo prašina

Koja guši mene koji stvaram

Koji moju braću i sestre

Stavlja u okove i trpa u ludnice

Oni su neprijatelji

Oni su većina

Oni ćute u bioskopu

Oni mucaju kada vole

Oni žele da umru

Brzo i bez dodira i osećaja

Tako i žive

Tako su i zamislisi ovaj svet

Svet u kome ja umirem

Od prašine i okova i ludila

Koje nije moje...

Sve moje greške

Ima ih dosta

Grešio sam i kad sam bio u pravu

Što je normalno

Grešio sam i kad nisam verovao nikome

Što je na mestu

Ima devojaka sa kojima sam bio

I pokajao se

Ima onih koje sam ispustio

I teško mi je palo

Ima onih koje nikad nisam upoznao

Izmaštane heroine mog detinjstva

Sve žene koje sam hteo da imam

I zbog njih mi je najteže

Što ih neću sresti nigde

Sem u zemlji snova

Sanjao sam žene koje nemaju mesta

U svom srcu za mene

Onda sam ih sreo u javi

I zaljubio se u njih

Odsanjao sam većinu svojih snova

I dobar deo odživeo

Nemam želju da živim dalje

Ali imam želju da sanjam

I zato vas molim:

Ne budite me, ako milosti znate

Jer hoću da jedan san

U kome živim neki normalan život

Pokriven prašinom

Odsanjam jedne večeri

Od početka do kraja i nazad

I da u tom istom jutru

Zaboravim da sam ikada

Sanjao da će me neko voleti

Onako kako ja želim da me voli.

Poezija je srce svega

I sve u životu

Delima na period kada sam stvarao

I pre njega su postojali samo dinosaurusi

A onda je došla poezija

Prvo sam pisao uz pratnju

Nemilih događaja iz okruženja

Uplelih u moj život

Onda sam se odvojio

I pisao samostalno

Onako kako samo ja umem i znam i želim

I danas pišem okrenut svetu

I kažem – jedi govna, svete!

Ja sam umetnik i poeta, i moje srce je na mestu

Gde je tvoje?

Ko ti ga je ukrao?

Gde si ga zaboravio?

Nebitno

Piši o tome, crtaj, slikaj, pevaj...

Stvori nešto što nećeš zaboraviti

Ili Što ćete iznenaditi kada jednog dana

Otkriješ da budućnost nije tako daleka

Ni tako strašna

Kao što je izgledala noćas

U dva sata dok kučići

I tvoje srce

U glas zavijaju.