muze ćute

sve je tu

i ja sam tu

čekam

osluškujem

ali noć mi šalje samo tišinu

mirise kiše

i ponekog zalutalog putnika

koji žuri kući

sedim u mraku

slušam

svoje srce kako kuca

sat u dnevnoj sobi

prašinu kako pada po stolu

rekla mi je

da će doći

čekam

njušim vazduh

pun sećanja

slova su tu

reči su na svojim mestima

zarezi i tačke

postojane čuvaju granice svoje

i nje nema

čekam

možda bi trebalo da prestanem

ipak ne

dodirujem svoje lice

sede vlasi mi se mrve u rukama

oči mi se sklapaju

ali i dalje čekam

sve je teže nego ranije

mnogo teže

iako je izgledalo da će biti lakše

znači tako izgleda biti prevaren

od strane inspiracije

i dalje je nema

čekam

umor mi otima ruke

hladne noge mole za ćebe

vrat sanja jastuk

i dalje je nema

odlučim da probam

da zaboravim

presečem sve

kažem

dosta je

stvarno je dosta

ne

dovoljno je

to je ta reč

koja mi fali

vreme je da zatvorim prozor

i odem u krevet

ona neće doći,

možda nikada više

i to je u redu

Svet se završava s tobom

svet se završava s tobom

ne sutra

ne za milijardu godina

samo s tobom

u trenutku kada me gledaš

u crvenoj haljini

dok cigareta mrvi zrak

i pitaš me

- I, šta ćemo sada?

u sekundi dok ti pišem

kako te volim

kao odgovor ekran mi kaže

- Upoznaj nove ljude,

proširi svoj svet

svet koji se završava s tobom

ne na kraju sunčevog zraka

niti na kraju multiverzuma

uvek s tobom

u momentu kad letiš

na jug u susretu suncu i soli

i pišeš mi

kako slobodu osećaš

na sedištu pored sebe

a ne kraj mene

u pauzi između dva otkucaja sata

dok ležimo i gledamo plafon

a ti mi šapneš

- ti si moje srce,

a on?

On je sada moj svet

svet koji nestaje s tobom

ne zbog toga što ga ne želim

nikako zato što nisam deo njega

samo s tobom

prstom prelazim preko zida

crtam oblik bez oblika

moj univerzum

lični

jedini

koji večeras prestaje da diše

dok se iskradaš u noć

svet se završava s tobom

i počinje

na mestu

koje ne mogu ni da zamislim

u vremenu

za koje nemam sat

zatvaram oči

osluškujem

tražim te

želim te

da dođeš i kažeš mi

kraja nema

ujutru sve počinje ponovo

da su sve šanse

između naših isprepletanih prstiju

da ništa nismo propustili

što nismo hteli

da novi početak čeka

iza prvog sledećeg poljubca

svet se završava s tobom

i počinje

kada otvorim oči…

Toalet

sakrio sam se u toaletu

od večitih drugih

tamo gde vlada tišina

gde mogu da na trenutak

osetim svoje misli

da ih razvučem

kao lanac

od karika koje otimam od zaborava

sve su moje

ne dam ih

hoću da se sećam

čak iako boli

to je ono što sam ja

čak iako gledam u mrak

nekada i tamo

sve ima smisla

sve je zaokruženo

ne postoji vreme

postoji sada

koje nikad neće postati

sada i ovde

nego je tada

koje je uvek isti trenutak

tačka

u kojoj se sve što sam ikada osetio

lepo i ružno

preklapa

vreme je samo ideja

sve se događa u istom trenutku

onda, sada i nekada

sav bol

se desio, dešava se i desiće se

sve u jednom

sva sreća

dogodiće se, postoji i bila je

u istom trenutku

kao što je ovaj…

Zamalo

zamalo da ispadnem

s voza slučajnosti

umesto niza dobrih stvari

ostali su samo trenuci

krajevi bez početaka

fragmenti zaborava

zamalo da počnem s kraja

kao kad presečeš sveću

napola

i deo zaboden u svećnjak

baciš

zamalo da propustim

momenat kašnjenja sutrašnjice

uz vino i pesmu

otpevanu slovo po slovo

na jeziku zaboravljenih duša

zamalo da skrenem

na put kojim se ređe ide

tamo gde su svi izbori pravi

u pogrešnom smeru

zamalo da ne napišem ovu pesmu

spremio sam se za spavanje

oprao zube

obukao pidžamu

i umesto da ugasim svetlo

oslušnuo tišinu

i čuo nju

kako mi pevuši

slog po slog

dodir po dodir

moju izgubljenu muzu

nestalu između rešetaka

linija mog planera

vezanu sajlom kvačila

u bunar rezervoara bačenu

kao Valdo sakrivenu

među tuđim pričama, nadama, strahovima…

ispisao sam stihove

i ugasio svetlo

ponekad tama

vodi u svetlost…

Lista

imam listu omiljenih filmova

na kojoj nema nijedan film;

sve su trejleri,

odjavne špice,

„mejking of“

čuvam katalog najdražih knjiga;

sve korica do korice,

strane su prazne

ili pune znakova

deljenja i minusa

posedujem i spisak važnih mi ljudi;

poneki postoje

u mojoj glavi;

ostali su likovi iz dragih knjiga

tu i tamo

statisti iz filmova koje volim

s osmehom

i smrću iza ugla

imam i popis

s mojim imenom;

ne pokazujem ga nikom

jer samo moje ime ga krasi,

jedini stanovnik

u mestu „ovde i sada“;

bez vremena,

i bez straha…

Svi ti zubi koji se kriju

smej se

malo više

sutra sigurno neće biti više razloga za radost

zato smej se danas

dok još dan nije pobegao

pokaži zube

nek blistaju na mesečini

ako sunce nema petlju

da te zagrli

raširi usne u osmeh

danas je dobar dan

bolji od nekih drugih

i lošiji od onih kojih se sećaš

prestani da brojiš zrnca prašine

na stvarima koje želiš

ne gledaj paučinu

preko ljudi koje misliš da ti trebaju

sve što imaš

što jesi

što ćeš biti

čarobno je

samo se nasmej,

ne moraš ni šiške da skloniš

ogledalu to ne treba,

a oni koji to vole

ni ne žele da ih skloniš…

Znaš li?

čuješ li šta govore o tebi?

šapuću

pevaju

ponekad govore glasno

u praznim sobama

pišu

po papirima

i zidovima

tvoje ime

boju kose

nijansu očiju

ja ćutim

ne slušam ih

osluškujem tišinu između reči

prstima pratim prazninu

između dva slova

tamo čuvaš

svoju magiju

put u drugu dimenziju

ne pravim se

da razumem sve

kad si ti u pitanju

niko ne razume

svi osećaju

znaš li?

dok slušam tišinu

osećam

kako tišina sluša mene

tvoja tišina

između znakova

praznina

dodiruje me nežno

u prolazu

možda samo želim

da mogu da razumem

i osetim

u istom trenutku

bez straha

to je magija

znaš li?