Početak 21. veka na poetski način...

Ove pesme su nastale mahom tokom 2001 godine, mada nemam jasno sećanje kako i kada, da li sam ih sve napisao odjednom ili su nastajale sukcesivno. U ovom periodu sam se više posvetio pisanju kratkih priča.



Večnost i još jedan dan

Neću da živim zauvek
Ništa ne traje toliko dugo
Da ne poželi pre ili kasnije da podvuče crtu

Neću ni dan viška
Svaki višak preti da se prelije
Preko ionako prepune čaše snova

Neću više ništa
Što mi nije dato na rođenju
Ili obećano na samrti



Velika usta

Sve sam ti rekao još pre nego što smo se i upoznali
Ali tada je to zvučalo kao podsmeh nekog neznanca
I zvučalo je loše.

Kada sam se prvi put izgubio u tvojim očima boje duge
Svi su pomislili da sam jadnik, i da mi tako malo treba
I izgledalo je bedno

Ipak, nije sve što sam uradio onda ili sada loše
Niti, posle svega, mogu reći da izgledam bedno

Mada, tvoj pogled nije obećavajući…



Stani uz mene

Nije lako biti tu
Ponekad je vetar,
Ponekad je kiša,
Ponekad ništa – gore od svega prethodnog

Nije lako stajati
Svod je tako težak
Zemlja tako tvrda
A između – gore od svega prethodnog

I nije lako postojati radi nekog
Taj neko je vredan tebe onoliko koliko ti vrediš

Ah, što nisam zlato da se premerim i saznam…



Ulazak/Izlazak

A Ljubav je slepa
Slepa više i od pravde
Ali manje pravedna od iste

A Ljubav je gluva
Tamo gde niko ne sluša sebe
Ona govori iz srca, najače što može

A Ljubav je nema
Ne poznaje ni jedan jezik
I ne krije svoje najdublje tajne

Srećan je onaj ko ne ume da voli.
Vidi, Čuje i Govori Svetu,
I poznaje ga.


Prijatelj koji mi je ukrao pesmu

Pevao je o cveću
O klupama – parkovskim i đačkim
O palicama i motkama
O snazi i veri
O Crnoj kafi
O pijanstvu jedne noći
O Kraju i Početku – novom ili starom
O krađi
O Policama
O nadi
O drugim ljudima…

Ali nikad o Njoj…

To je ostavio meni,
Znajući da nemam šta da kažem…

Približavanje jubliarnoj 2000 godini...

Ove pesme su nastale tokom 1999 i 2000 godine, negde otprilike tokom decembra je napisana poslednja pesma, teme su raznovrsne i inspriacije su takođe raznovrsne bile, od dresa koji se sušio na jednom prozoru do plakanja na krevetu...


Uplakanoj

Plakala je:
Danima,
Noćima,
Mesecima,
Godinama,
Ali ne zbog mene.

Suze su stvarale:
Potoke,
Reke,
Mora,
Okeane,
Ali ništa za mene.

Srećan je samo onaj
Koji nije vredan ničijih/nečijih/njenih
Suza


Iznad Naprava i Nakaza, Do oblaka…

Kada sam kucao
Ime tvoje na stranici digitalnoj
Ova naprava je služila svrsi

Kada sam ti telefon šaputao
Reči besmislenije od onih u Vikend-romanima
Ona naprava je poslužila nama

Kada sam tvojoj majci
Rekao da te poljubi za mene dok spavaš
Ta nakaza-makaza je poslužila svrsi

Ali iznad svega toga
Leži smisao skopčan sa nevericom
Da sve deluje tako besmisleno…
Do oblaka


Dres(s)

Prolazio sam pored
Doma srednjoškolaca
Dres se sušio na prozoru
Nisam video nikog
Dres se samotno klatio
Crno-beli
Neki broj I još neko ime
Možda dune vetar I padne mi pred noge
Možda ga neko uzme, obuče I skoči kroz prozor
Možda jednostavno ostane da visi tu, do kraja vremena
A Možda, u krajnjoj liniji, promeni tim


O jednom Putniku i jednoj Raketi

Lajala je na Zemlju
Ali Zemlja ju je čula
I nije znala da je taj lavež
Postao deo tuđe istorije

Putovala je oko Zemlje
I Zemlja ju je videla
Ali, nije znala da poslednji put
Gledaju jedno drugo

I kada je progutala pilulu
Svi Psi su zavijali
A ona nije umrla
Samo je zatvorila oči, i Zemlja je prestala da postoji
Bar u Lajkinom umu


Muzika je veća od Reči i šira od Slika

Moja ljubav za tvoju lojalnost
Moj greh za tvoje srce
I kad se svet pretvori u prašinu
A Likovi iz ogledala prestanu da budu robovi
Ja Znaću

Tuga bez smisla, uvek je bez smisla
Sreća je manje smislena ali više je nema
Poput votke u Ruskom baru
Iscurela je kroz zadnji ulaz za snove
Ja Znaću

Ne prepoznajem te, prijatelju
Menjaj sve za mene
Toliko vredim
Najmanje


Krevet za spavanje i plakanje

Plakala je tu gde ti ja sada bivamo,
I delimo neku novu radost i neku novu tugu.

Spavala je baš, baš tu gde je jastuk,
Glava joj je počivala mirno i još mirnije.

Nikad ništa nismo radili, nas dvoje,
Nismo ni stigli, nije bilo vremena između dve suze i sna.

Zato Ti i Ja stojimo, i stajaćemo koliko treba,
Koliko Tebi treba da se ne probudiš sa suzama na obrazima.


Plaža II

U pesku vidiš mene.
Svako zrnce nosi po delić
Moje duše i mog osmeha

Zato dvorci blistaju na suncu
Zato ovde sve izgleda savršeno,
Samo zato…

I zato ti stalno zakopavaš pesak,
Iznova i iznova…


Plaža IV

Ne mislim da si savršena dok god me to ne pitaš.
Tada shvatam da u tebi i na tebi nema grešaka.

Ne mislim da si posebna dok mi se ne osmehneš.
Tada osetim da sam počastvovan što dišem vazduh pored tebe

I ne verujem da ćeš sutra razmišljati o meni.
Između mnogo krompirića koji ti se osmehuju,
zar ćeš zapamtiti i jednog kojeg si pojela !?


Upoznavanje

Pružila si mi ruku
Na usnama ime
U ruci Srce

Pružio sam ti ruku
Na usnama ime
U ruci dlan

Kako je bezobrazan taj dodir!!!
Sve tajne ispiriča…

Još uvek su devedesete u pitanju...

Ovo su pesme koje napisane tokom 1998 godine, tematika je razna, i nema neke posebne inspiracije, izuzev Žene Zmaja i Žene Jovane :=)



ZVEZDANOPLOVILOK

Nekada sam verovala
Da je ljubav radost
Sada sanjam tugu

Nekada sam plakala
Sada žarko želim
Sreću koju ne zaslužujem

Kosta-rika, Kosta-rika
Oči su ti postale dva vidika
U zvezdanomplovilu te vodim
Za budućnost hoću da se molim



Kriza nad Sofijom

Ptice urliču nesnosno i padaju poput klavira s krova nebodera iz crtanih filmova ranih tridesetih,
Kada je Miki Maus tek nastao i prvi put zaplovio u parobrodu.
Kasnila sam na Voz za Sofiju, zaboravila sam nešto važno u predsoblju moga stana, kod cipela, sa leve strane paste za cipele i povodca za psa.

Bila je to knjiga iz Biologije za II razred prirodnog smera,
Data nekome koji nije niko, ali nije ni neko…
Bar ne za ovu pesmu…



Veselje na dan mog rodjenja

Mama je ustala i zaigrala kolo,
Tata je popio sve što je mogao i još ponešto,
Pas nije bio u planu, ali je lajao, svejedno,
A ja sam srećnim plavim očima gledala svet oko sebe,
Koji je tek u mojim očima dobio pravu vrednost,
Budućnost je čekala…



Može biti, može biti

RED, RAD I POREDAK!
Govorili su stari,
Zato sam budući Biolog, domaćica dva domaćinstva i čuvar psa,
Da donesem budućnost
Da me ne bi čekala zaludna zalud…



Zrnce

Na zrncu peska stoji Ona
Čeka zvuk nekih dalekih zvona
Moja ledja pritiska hiljadu tona
Osecam težinu Džinovog zvona

Neka daleka Zvona odbrojavaju čas
Svemirom odjeknuće duboki bas
I vreme preći u laki kas
A sudbina će prevrnuti tas

Zatvaram oči, teško i nejasno
Osećam se loše, osećam se tako
Možda odraz, osvetli mi, bako
Čitav ovaj život, nije nije lako

Dodirni me, udari me,
Poljubi me, zagrli me
Voli me, molim te
Otkrij me, saznanj me



The day She tried to belive…

Nad terasom, novi dan
Sunce sve osvetljava
Umro je i poslednji san
Žena-zmaj se razmrdava

Okrećem joj leđa, pazim
Da ne padnem sa ono
Malo kreveta što osvojim
Kad u postelju zajedno padnemo

Ona huknu prvi, drugi put
Širi krila, ustaje i kreće
Mene tresnu u drugi kut
Zanjiha sve, cveće i drveće

Osvaja dan novi
Osvaja san
Osvaja sve što ne mogah ja



Uvazatranje

Stao sam na travu,
Legao i naslonio uho
Toliko priča ima ona
Ispričati tebi i meni

Mala deca i njihova radost
Beskućnik i njegova tuga
Pas i njegov urin
Par i njihova ljubav

Toliko priča, tužnih i lepih
Na jastuku, na štapu slepih
Na cipeli, na njen tepih
Igraj sa osmehom u srcu
I tugom na licu

Sa štitom ili na njemu
Bjeganova Majka kukaće
A trava zapisati novu priču
O ljubavi i slomu

Ajmo sa nečim starim, za početak...

Ovo je napisano uglavnom između maja i aprila 1997. godine, kada sam pisao slomljenog srca i vežbao kako se od ljubavnih nevolja pravi dobra poezija :)

Balada o svinji

Ti si jedna slatka Krmača!
Valjaš se u blatu uspomena,
Grokćeš na sve što činismo,
Podriguješ nad bahatim nedelima našim.

Ti si jedna prelepa Svinja!
Šutiraš prasiće, ta divna sećanja.
sisu im otimaš, i ubijaš sve,
Da bi opstala sebično.

Ti si jedna divna Prasica.
Tvoje bahato telo u toru tabua,
Žvaćeš pomije životnih naslada,
i sopstveni izmet zaborava.

Ti si najlepša:
Krmača!
Svinja!
Prasica!

Koju sam ikad sreo!



Sanjao sam noćas da sam umro

Sanjao sam noćas:
Da me više nema.
Da ne postojim.
Da sam ništa.

I da me žališ,
Bez suza i uzdaha.

Sanjao sam noćas:
Da su me izbrisali
Vetrovi sudbine.
Hirovi nestvarnog.

I da me zemlja guši,
I pokrov crni miluje.

Sanjao sam noćas:
Da me strah hvata,
Od te duboke rake.
Od Crva, žitelja podzemnih

Da me polako proždire
Ništavlo to neumitno.

Sanjao sam noćas:
Agoniju voljenih,
Tugu bliskih,
Radost neprijatelja.

Svi krici pomešani
U kakofoniju ludila.

Sanjao sam noćas…
Sanjao sam noćas da sam…
Sanjao sam noćas da sam umro!

Konačno!
I Tragično!


Boje

Ipak su boje tvoje.
Ipak su bile tvoje,
I otišle su s tobom.

Ipak si ti farbala.
Ipak si ti malala.
I sad je sve Black & White.

Više ne gledam TV,
Ne prelazim ulicu,
Ne tražim dugu.

Jer,
Bez boja tvojih,
Besmisleno je!



Kockice

Kada si otišla,
Desilo se neočekivano:
Raspao sam se,
U hiljadu boja,
Komada,
Oblika.

Kada si se vratila,
Zatekla si čudo:
Mene ranjivog,
Pomalo plačljivog,
Radosnog,
Nehajnog.

I sada osećam,
Da je sve došlo.
I prošlo.
Nekada,
Sada,
Zauvek!



Šala

Izvalila si šalu, i očekivala osmeh.
Nisam ti ga uputio,
Pa si mi odsekla jezik.

Osetila si tugu, i zaplakala si.
Osmehnuo sam ti se,
Pa si mi polomila zube.

Ućutala si, očekujući razumevanje.
Počeo sam da plačem,
Pa si mi iskopala oči.

Pa dobro, šta hoćeš od mene ovakvog:
Sakatog,
Obogaljenjog,
Užasnog.
Zaista ne razumem!