U trenutku promene vremena

U trenutku promene vremena

sloboda za mene i tebe

da budemo nešto o čemu smo sanjali

nešto više

malo više od onoga

što smo dobili

samo malo

koliko malo tražim

stidim se i toga što tražim

nije u redu

dok drugi gladuju i sanjaju slobodu

da se kupam u svojoj i da uživam

ovo je moj svet

majušan i vedar

ispod kupole večnih trenutaka

i zalutale slave

u kasnim noćima moji snovi

dobijaju oblike strave

i postaju nekakve statue

zaboravljene biste iz podruma prošlosti

muzejski primerci koje niko ne gleda

nedovoljno stari da bi bili zaboravljeni

sloboda za tebe i mene

da budemo mnogo više od onoga što smo sanjali

ili barem nešto drugo

od onoga što su oni koji nas vole

sanjali za sve nas....

Ljudi od plastike

samoća, imaginarna ili druga,

tera čoveka da smišlja sebi društvo,

imaginarno ili drugo,

sam čovek nije čovek,

samo je odjek,

vremena koje dolazi

samo je senka

sunca koje tek treba da izađe

zato plastični ljudi

stoje oko mog kreveta

kao počasna straža

podsetnik da biti sam nije uvek najgore što se može desiti

jer mogao sam da postanem jedan od njih

u večnom stavu mirno

kraj nečijeg kreveta

zarobljen u sećanjima koje su oblikovali drugi

obojen bojama

ispod kojih siva plastika čeka da se ponovo rodi...

Days gone by

Days gone by

usamljenost

prazna soba

kao omiljena kafana

u kojoj gostiju više nema

samo tišina

miris duvana, poneka prljava čaša

i odjeci nekih drugih vremena

da li se sećaš kako je izgledalo nekada?

da

isto kao i sada, verovatno mnogo gore

sami i ničiji

pripadali smo svemiru

a sada samo tišina je moja drugarica

prošlost je kao slika u mom umu

zamrznuta usred radosnog trenutka

koji možda nikada nije postojao

samo sam želeo da ga udomim negde

želja koja dobija svoj oblik

postaje realnost

ko će da te pita?

samo je uglavi

između dva sećanja, dva doživljaja,

dva trenutka u kome sam verovao da sve ovo nikada se neće desiti

budućnost je prošlost u sadašnjosti

prostor je svuda u svugde

čak i tamo gde praznina, starija sestra tišine i ćerka usamljenosti

čeka s osmehom na usnama...

"ONO ŠTO JE BITNO"

Telefon

 

Dodirnuo sam te, onako kako si navikla da te dodirujem

Taj uzdah nije nudio olakšanje,

Samo oslobađanje od viška O2 u plućima

 

Osetio sam te i ti si me osetila

I ništa nije bilo drugačije

Ali sam konačno poverovao da vredi biti neko

 

A onda sam spustio slušalicu

I magija se urušila poput oba WTC-a

Jedan je bila moja nemoć,

A drugi tvoja snaga.

Lampa

 

Svetliš

Svetlišo

Neneosvetljeni

Nijedan

 

Blistaš

Blistašu

Blicu

Na fotoapartu

 

Kristališeš

Kriptonu

Supermenu

Grobaru

 

TYP A9406-1 MAX 20W

I ja sam obeležen, i ja imam marku

Zovem se U.A. UA za mene!!!

Poezija od nekada...

In the dead of night

sanjao sam svetove, na drugim planetama

sanjao sam ovaj život, i bio je san na nekom drugom mestu

tamo gde usamljenost ne jede srce već hrani dušu verom da je moguće sve

ne razumem sebe

ne razumem druge

trebalo bi da sam srećan

i jesam srećan

i opet nije dovoljno

i sve je na mestu

previše stvari prespojeno kao jedno ili kao ništa

sanjao sam druge svetove

u kojima moje srce je rasklopljeno

kao stari sat koji sajdžija poput hirurga

prespaja i spaja i kaže „sestro, nos, sestro, usne, sestro, zavoj“

da zamota tu jednu rupu i popravi sve što se popraviti da

mrzim sajdžije

koji popravljaju stvari koje je trebalo baciti

jednog jutra dok se kiša slivala niz prozor, a ja se sećao nekih užasnih noći

Odavno nisam

odavno nisam pisao poeziju

nije mi leglo pisao sam knjigu

stvarao nešto novo i izduvao se

previše je napisati toliko stranica

i uvek te uhvati tuga

kao kada si pustio dete da ode od sebe

slušaš šta ti ljudi pričaju

kao što majka sluša kako je njeno dete mnogo pametno i lepo

kao i sva druga deca, ali ta druga deca nisu njena (a i nisu pametna kao njeno)

pratim šta mogu da popravim i promenim

kako bi bilo još bolja, još lepša, još više ja

kao što roditelj voli da dete liči na ono najbolje što ima i što pokazuje

zaboravljajući da deca najbrže uče psovke i guranje prstiju u nos

deca imaju svoj život, kao i knjige, kao i pesme, kao i priče

kao i predstave i muzika i zvuk jednog zvona

kada knjiga ode na policu, a dete krene u školu i ti znaš

da je vreme da skloniš diplome sa zida i slike iz mladosti

jer tvoje vreme je sada deo istorije, i to fusnota

kao što sam i ja samo nekoliko rečenica sa slikom na kraju korica.

Svi dani koje sam uspeo da zaboravim

nisam se povezao sa mnogim ljudima

mada su me voleli i kazali da sam im baš super

nisam se povezao, teško mi je da se ukačim sa drugim ljudima

jer su drugi – imaju neke živote koji su sigurno zanimljivi

samo što ja zanimljivim smatram datum neke bitke iz zaboravljenih ratova,

ili onih koji se nikad nisu desili,

verujem da zombiji i duhovi postojie, i da samo čekaju trenutak da uskoče u moj stan

i stoga motrim pre sna i pošto se probudim

tražim znake invazije, čudne zvukove u hodniku zgrade,

škripu vrata koje ne postoje u mom domu

znam da ću se jednog dana sresti sa svim svojim pokojnim rođacima

i onim koje sam sreo, i onima koje sam voleo, i onima koje sam samo video na fotografijama

kao pozadinske likove u onim starim crno belim filmovima

siguran sam da budućnost donosti putovanje do drugih zvezda i planeta

i znam da neću to videti ovim očima, ali možda nekim drugim

mehaničkim čulima dok budem priključen na kompjuter i spojen sa univerzumom

Moj dodir

Moj dodir

Moj dodir je topao

Nosi u sebi toplinu

I daje snagu

Kažu da je to lepo

Možda sam to tako ja napravio

Možda mi dala priroda

Možda sam prosto takav

Hoću da se promeni

Ne mogu više

Da dodirujem druge ljude

Ranije sam hteo

Samo da vidim

Jesu li stvarni ili nisu

Sada ih dodirujem

Da bi osetio

Da li sam ja stvaran ili nisam

I ne znam više ni sam

Šta je tačno

Šta je istina

Možda je nema

Možda samo treba da ustanem

I išetam iz svog tela

Kao astralna projekcija

Njoj je dodir hladan,

Duhovan ali hladan

I da odem među zvezve

Tamo je hladno

Ali tamo je kuća

U nebesima, zvezdama i

Nedostižnim krajnostima

Život

Život

Život je čudna stvar.

Jednog jutra se probudiš

I kažeš: „danas sam odrastao“

I odeš i zaposliš se.

Život je smešna stvar:

Vratiš se sa posla,

I kažeš: „danas sam nešto radio.“

I legneš da odspavaš popodne.

Život je potpuno ludilo:

Probudiš se uveče,

I kažeš: „San je drugo lice smrti.“

I odjebeš sve…