Ljudi od plastike

samoća, imaginarna ili druga,

tera čoveka da smišlja sebi društvo,

imaginarno ili drugo,

sam čovek nije čovek,

samo je odjek,

vremena koje dolazi

samo je senka

sunca koje tek treba da izađe

zato plastični ljudi

stoje oko mog kreveta

kao počasna straža

podsetnik da biti sam nije uvek najgore što se može desiti

jer mogao sam da postanem jedan od njih

u večnom stavu mirno

kraj nečijeg kreveta

zarobljen u sećanjima koje su oblikovali drugi

obojen bojama

ispod kojih siva plastika čeka da se ponovo rodi...