Poezija od nekada...

In the dead of night

sanjao sam svetove, na drugim planetama

sanjao sam ovaj život, i bio je san na nekom drugom mestu

tamo gde usamljenost ne jede srce već hrani dušu verom da je moguće sve

ne razumem sebe

ne razumem druge

trebalo bi da sam srećan

i jesam srećan

i opet nije dovoljno

i sve je na mestu

previše stvari prespojeno kao jedno ili kao ništa

sanjao sam druge svetove

u kojima moje srce je rasklopljeno

kao stari sat koji sajdžija poput hirurga

prespaja i spaja i kaže „sestro, nos, sestro, usne, sestro, zavoj“

da zamota tu jednu rupu i popravi sve što se popraviti da

mrzim sajdžije

koji popravljaju stvari koje je trebalo baciti

jednog jutra dok se kiša slivala niz prozor, a ja se sećao nekih užasnih noći

Odavno nisam

odavno nisam pisao poeziju

nije mi leglo pisao sam knjigu

stvarao nešto novo i izduvao se

previše je napisati toliko stranica

i uvek te uhvati tuga

kao kada si pustio dete da ode od sebe

slušaš šta ti ljudi pričaju

kao što majka sluša kako je njeno dete mnogo pametno i lepo

kao i sva druga deca, ali ta druga deca nisu njena (a i nisu pametna kao njeno)

pratim šta mogu da popravim i promenim

kako bi bilo još bolja, još lepša, još više ja

kao što roditelj voli da dete liči na ono najbolje što ima i što pokazuje

zaboravljajući da deca najbrže uče psovke i guranje prstiju u nos

deca imaju svoj život, kao i knjige, kao i pesme, kao i priče

kao i predstave i muzika i zvuk jednog zvona

kada knjiga ode na policu, a dete krene u školu i ti znaš

da je vreme da skloniš diplome sa zida i slike iz mladosti

jer tvoje vreme je sada deo istorije, i to fusnota

kao što sam i ja samo nekoliko rečenica sa slikom na kraju korica.

Svi dani koje sam uspeo da zaboravim

nisam se povezao sa mnogim ljudima

mada su me voleli i kazali da sam im baš super

nisam se povezao, teško mi je da se ukačim sa drugim ljudima

jer su drugi – imaju neke živote koji su sigurno zanimljivi

samo što ja zanimljivim smatram datum neke bitke iz zaboravljenih ratova,

ili onih koji se nikad nisu desili,

verujem da zombiji i duhovi postojie, i da samo čekaju trenutak da uskoče u moj stan

i stoga motrim pre sna i pošto se probudim

tražim znake invazije, čudne zvukove u hodniku zgrade,

škripu vrata koje ne postoje u mom domu

znam da ću se jednog dana sresti sa svim svojim pokojnim rođacima

i onim koje sam sreo, i onima koje sam voleo, i onima koje sam samo video na fotografijama

kao pozadinske likove u onim starim crno belim filmovima

siguran sam da budućnost donosti putovanje do drugih zvezda i planeta

i znam da neću to videti ovim očima, ali možda nekim drugim

mehaničkim čulima dok budem priključen na kompjuter i spojen sa univerzumom