Days gone by

Days gone by

usamljenost

prazna soba

kao omiljena kafana

u kojoj gostiju više nema

samo tišina

miris duvana, poneka prljava čaša

i odjeci nekih drugih vremena

da li se sećaš kako je izgledalo nekada?

da

isto kao i sada, verovatno mnogo gore

sami i ničiji

pripadali smo svemiru

a sada samo tišina je moja drugarica

prošlost je kao slika u mom umu

zamrznuta usred radosnog trenutka

koji možda nikada nije postojao

samo sam želeo da ga udomim negde

želja koja dobija svoj oblik

postaje realnost

ko će da te pita?

samo je uglavi

između dva sećanja, dva doživljaja,

dva trenutka u kome sam verovao da sve ovo nikada se neće desiti

budućnost je prošlost u sadašnjosti

prostor je svuda u svugde

čak i tamo gde praznina, starija sestra tišine i ćerka usamljenosti

čeka s osmehom na usnama...