Još Proze

Pilići su odavno otišli
Usamljenosti


Sećam se kao da je bilo juče. Baš juče. I to taj dan kada smo zasnovali našu malu farmu pilića. Treba uvek ulagati u stvari koje traju ili bar stvaraju privid trajanja. Tako se čovek oseća manje nepostojanim.
Nismo znali ništa o gajenju pilića. Niko to nije znao. Ali, verovao sam da je to jedan od onih procesa koji su nekako samoobjašnjivi, a u isto vreme i samoregulativni. I to ovako: Glad – hrana, Žeđ - voda, Govna – metla, Toplota – drugi pilići.
Zaista, prvi dani su bili neizmerno zanimljivi. Hranjenje pilića, pojenje pilića. Kod čišćenja je bilo manje zanimljivo, jer oboje smo bili gradska deca. U gradu, govna su uvek odlazila od nas radom drugih (kanalizacijom) pa nam je susret sa primarnim produktima naših igračkica izgledao nekako…gnusno. No brzo smo se navikli. Čak smo dobili ideju da, ako ne budu dobri, nahranimo ih njihovim produktima.
Prosto je neverovatno kako čovek brže smisli način da nekom napakosti, nego da mu uprosti život.
I tako je sve počelo, i trajalo. Mi smo dodavali hranu – kad smo bili raspoloženi. Menjali im vodu – kad nas ne bi mrzelo. Čistili smo samo na početku. Kasnije, odlučili smo da im je malo više kazne neophodno. Nije da smo bili sadisti, nego nam se činilo primereno da piliće naviknemo na svu surovost koju život ume da pruži, grupno i pojedinačno.
Sa druge strane, mi smo zloupotrebljavali našu trenutnu oslobođenost od surovosti što smo više mogli. Nismo ni malo hajali za bilo šta osim za jedno drugo, osim kada bi nam potreba da se bavimo pilićima prodrla u svest. Bavili smo se našim telima, našim mislima, našim ničim. Vadili smo iz glave stvari koje nikad nismo uradili, rekli ili pomislili i pretvarali ih istine onog drugog: Ubeđivali smo jedno drugo da su naše laži istina, jer ih je druga strana izgovorila, a to smo potrkrepljivali drugim lažima, a ove opet trećim itd. Itd. Itd.
Jedino oko pilića nije bilo laganja. Tu smo oboje bili od početka i nije se moglo izmišljati, jer kad god smo hteli da dokažemo da onaj drugi laže, prošetali bi smo se do njih. Tada bi ih obično hranili, pojili etc.
Naravno, pilići su nam u početku prodilrali non stop u svest, tako da su naše posete dešavale više puta u toku dana. Vremenom, prestali smo da ih puštamo u misli. Laži su se pokazale mnogo zanimljivije, jer nije bilo mogućnosti da se dokaže nijedna. Pilići su na kraju postali samo stub, kamen o koji smo lomili jedno drugo u krajnjoj nuždi.
I tako je to trajalo, dok jednog jutra nisam ušao kod pilića i zatekao kavez prazan.

Stajao sam neko vreme, posmatrao ga. Uočio sam tragove, mnogo tragova koji su vodili iz kaveza, ka vratima na kojima sam stajao. Trag se nastavljao u dvorištu, ali nisam imao nameru da ga sledim. Umesto toga vratio sam se u kuću.
Stajala je za štednjakom u kuhinji i kuvala kafu. Podigla je pogled kada sam ušao.
Kako su?
Otišli su.
Molim?
Otišli su. Ostavili su nas. Dojadili smo im.
Ućutala je, gledajući me pažljivo.
Otišli ? Zauvek ?
Nisam našao nikakvu poruku, pa pretpostavljam da nisu otišli na odmor.
Nećeš da ih tražimo?
Ućutao sam.
U pravu si. Nemamo zašto da ih tražimo.
I dalje sam ćutao.
Pilići više ne stanuju ovde. Ne znamo telefon nove lokacije.
Ustao sam i izašao napolje. Dan je polako počinjao.
Lagano, pošao sam tragom za njima. Nisam želeo da se vratim u kuću, a nisam želeo ni njih da vratim. Pošao sam za njima jer sam želeo da ih pitam nešto.
Osećao sam da me nešto bije u potiljak. Okrenuo sam se i ugledao nju na prozoru. Zastao sam i uzvratio joj pogled.
Ništa nije učinila. Samo se sklonila sa prozora.
Okrenuo sam se i pošao za tragom, koji se gubio u visokim kukuruzima.
Istina je negde tamo.

Nije u pitanju haos, samo manjak reda...

Ove pesme sam napisao i posvetio jednoj tada meni jako posebnoj osobi. Na neki način, to je ostala i dan danas, kada ne znam ni gde je ni šta je. Mada mislim da vrednost pesama ne prolazi kad smo ih posvetili nekome, samo zato što ta osoba više nije u srcu. U ovom slučaju u mom srcu, neka sa ne tome ovaj komentar i završi...


Jedan

Kada sam te prvi put video,
Posle dugo vremena
Bio sam zbunjen

Kao da gledaš lik iz serije ili filma
Koji je u stvarnosti ostario preko svake mere
A na traci ostao isti u vremenu i prostoru

Bila si ista, a opet nekako drugačija
Pričala si isto i mahala rukama
A ja sam ćutao i slušao te…

Neprimetno, dok je vreme letelo
A kafu smenio alkohol,
Ja sam počeo da te osećam



Dva

Sve je išlo nekako spontano, i uigrano u isti mah
Kao da se znamo jako, jako dugo
Iako, ta žena i taj muškarac
Sreli su se slučajno, kako to obično biva

Sudbine su im izmešane, na mnogo načina
Nekad njihovom, nekad tuđom zaslugom
Možda mnogi putevi vode pakao,
Ali su svi od reda popločani trenucima sreće.

I tako, hodali smo jedno pored drugog
Pričali i ćutali,
Smejali se i bili ozbiljni,
Prisećali se i stvarali nove trenutke,
Zagledani u daljinu

Nesvesni da gledamo u sunce koje se rađa…



Tri

Prvi poljubac je bio neočekivan
I za mene i za tebe.
Iako, oboje smo znali da će se desiti
Pre ili kasnije

U trenutku kad su nam se usne spojile
Sve je nestalo oko nas
Svet se odaljio i stanjio u jednu tačku
Sitnu, i daleku

Držao sam te u zagrljaju,
I poželeo najlepšu i najstrašniju želju na svetu

Da nikad ne prestanem da te držim



Četiri

Dva puta sam ušao u tebe,
Prvi put kada smo se skinuli i vodili ljubav
I drugi put kada sam bez ičega uplovio u tvoju utrobu

Od svega pamtim samo ove poslednje trenutke
Kada sam ogoljen i potpuno nag,
Bio u tebi i osetio kako energija struji kroz nas
Kako otrkivam puno značenje reči ljubav

Davanje i uzimanje,
Svega što si bio, jesti i što ćeš postati
Sada i ovde

Ljubav
Šest slova koja otvaraju puteve tamo gde se malo usuđuje da ide
Reč koja tako malo kaže, a tako mnogo znači,
Pojam koji vraća veru da je sve moguće

I da putevi kojima hodimo nisu tako mračni…

Umetničko delo nikad nije završeno, samo nema šta više da se radi na njemu... :)

Neke stvari se moraju naučiti na teži način. Neke stvari shvatiš samo kad ih preživiš, a neke stvari ukapiraš tek kad prođu godine i godine.
Srećom, ostaje još mnogo MNOGO stvari koje nikad ne ukapiraš... :D :D :D


Kako smo raskinuli

Vodili smo ljubav,
I negde tokom razmene,
Otkrili smo da se tucamo
Ja nisam ništa rekao – po običaju,
Ti si skočila sa mene!

“Ovo nema smisla!”
Vapaj, konstatacija ili povratak na staro?

No seks je ipak priveden kraju,
Za ispis iz knjige “kompletnih” parova…

Saznao sam da sam najbolja stvar koja ti se desila,
Da smo isti ali da igramo obrnute uloge
Da sam ja mlađi – godine čine svoje!
Da si ti u potrazi za znacima koji nam se poput bisera prosipaju na put.

Mada, pre ili kasnije,
Svako otkrije da je bio Svinja ovde ili onde.



Prvi dan posle

Otišla si uz nežni poljubac ujutru.
Hteo sam da urliknem: OSTANI, JEBOTE!
Ali nisam to uradio, nisam imao prava da te zadržim,
U krevetu ili u večnosti.

Nismo se čuli ceo dan

Uveče, otišao sam na sedeljku.
Poznati, nepoznati i oni koji drhte od postojanja.
Nisam nikom rekao, sem onome,
Koji je drhtao od postojanja na mom mestu…

Poslao sam poruku u Hrvatsku – izveštaj o brodolomu…
Iskreno saučešće – uvek je iskreno.
Nesreća nas uči da sutra možemo biti u istim govnima.
A sreća da treba da se oprostimo sa večnošću.



Drugi dan posle

Poznajem ovu fazu jako dobro,
Zove se “mail svakih 15 minuta”
Pa, i mail dobije svojih Vorholvskih 15 minuta slave,
Neka mu – dok ne potrošim svo vreme.

Nismo se čuli dva dana.

Učim i radim po kući,
Odjednom kuća je puna stvari koje treba uraditi,
Pranje veša i sudova, kuvanje hrane i žeravice u stomaku,
Ali haos ostaje, u pumpi na sredini mojih grudi.

Da li je sve ovo bilo suđeno da se desi?
Da otkrijem i budem otkriven – taj nasrećniji momenat u svačijem životu.
Samo da bi me u jednoj večeri, na krevetu, u tvojoj utrobi,
Pokrila tama uma, smisla i vere?



Treći dan posle – prvi susret

Došao sam posla radi, i radi posla ostao.
Ipak, ljubili smo se kao da se ništa nije desilo.
Rekla si: «Ovo moramo da prekinemo da radimo.»
Ali nismo...zagrljaj je tako moćna stvar!

Videli smo se posle tri dana.

Sada brojim sve ishode te posete:
Otkrio sam ti da imaš dan manje u životu.
Da sam ti nedostajao, i ti meni.
I da, ako budemo dovoljno nedostajali jedno drugome,
Mogu da prestanem da pišem ove redove.

Takođe, vezano za tebe:
Mama je počela da razmišlja o prodaji stana – za moju nesuđenu ženidbu.
Sestra je počela da piše poeziju – za svoje neostvarene udaje.
A moj bivši pas – i dalje je bivši i nedostaje mi.
Kao i ti.



Novo Brojanje – Dan prvi

Ovo je od danas ne od juče…
Nisam ti ništa napisao, pustio sam tebe da to uradiš umesto mene…
I uradila si, tako da si me dirnula beskrajno.
I da mi odlazak jednog dragog prijatelja bio lakši.

Putovanje koje se nikad ne započne najteže se ostvari.
Ali ono na kojem načiniš prvi korak, to je put bez povratka.
Put obeležava putnika, kao što putnik ostavlja stope u prašini.
Ova prašina, to je naša ljubav.

Ponekad je put težak i krivudav, a prašina ti bode oči.
Nekada je nemoguće hodati, moraš da puziš.
A povremeno moraš da ostaneš na jednom mestu – danima, mesecima, godinama.
Ali, na kraju, nastavljaš dalje, nežno i neizbežno…

Sama ili u društvu, neka ostane tajna…



Dan drugi po novom kalendaru (peti po starom)

Danas sam hodio snežnim ulicama grada,
I razmišljao o našem razgovoru od sinoć.
Bilo je lepo, bilo je nežno, i bilo je ljubavi.
Ipak, nešto me je mučilo, dole duboko.

Ljubav je najlepša kada se tak isprobava, kad je degustiraš.
Tada je sveža kao ubrani cvet ili voćka.
Ipak, ako je predugo držiš u ruci i uživaš gledajući,
Na kraju se osuši i postane besmislena.

Mnogi ljudi godinama hode okolo i beru cveće i voće u obliku ljudi.
Kad istrune – idu dalje, kad se naviknu – ostanu.
Ipak, prava stvar je naučiti kako brati plodove,
Sa jedne iste livade i jednog istog drveta,

U vremenu koje neumitno protiče…



Treći dan po novom (šesti po starom)


Danas sam otkrio koliko sam umoran, mada to nema veze sa tobom...
Umoran sam od tranizitornog perioda,
Između srednjeg veka moje mladosti i renesanse zrelosti,
Najviše zbog gluposti koje se tada događaju.

Ti si negde daleko od toga, mada si deo mog života.
Nemam šta da ti dodam ni oduzmem, ali ne zbog tvoje savršenosti,
Već zato što svako mora sam da odreže parče sebe,
I da otkrije koliko zaista vredi – kada drugi ugase svetlo.

Kršten sam paklom ludila i rajom samoće.

A sada, vidimo dalje od mnogih, pre svega samog sebe.
Vidim sopstvene poraze i pobede – tako sićušne izgledaju.
Vidim šta sam bio a šta sam sada – i nisam iznenađen.
Sve je to nekako isto, nekako već viđeno...

Umoran sam, i nedostaješ mi...slep sam potpuno...



Četvrti dan po novom kalendaru (sedmi po starom)

Sada sam već i zaboravio šta je tada bilo
Verovatno još jedna nedelja kao dan, mada...
Ova je posebna, prošlo je nedelju dana kako smo se rastali,
I nastavili dalje u nekoj paralelnoj dimenziji.

Niko se nikad ne rastaje...

Nauka nas uči da vreme jeste deo prostora
I da se istorija ponavlja, a da umiremo sa prosečnih sedamdeset leta,
Ne znam da li to važi za tebe i mene:
Vreme je stalo, izdržali smo preko sedamdeset dana,
Ostaje da se vidi da li se ponavljamo.

Možemo a ne moramo – zvuči užasno!
Ovde ili negde drugde – katastrofa potpuna!
Sada ili Nekada – ne želim da slušam!
Borimo se za slobodu, samo da bi otkrili

Ona je tu da nas zavara...



Peti dan – osmi dan – drugi susret

Došla si da se vidimo, i otkrijemo šta dalje.
Ostala si da spavaš, ne znajući zašto i kako.
Vodili smo ljubav, uz natezanje i orgazam.
Sve drugačije a nekako isto.

Ali spavali smo jedno pored drugog.

I ja sam potonuo u samoću sopstvenog bića
Tu si bila ti da me držiš na površini da se ne izgubim.
Spavao sam dugo, bez snova...
Šta će mi, tu si, tu smo, sada i ovde...



Šesti dan – Deveti dan – Prvi dan

Spavali smo dugo, i sve obaveze zaboravili.
Napolju je padao gust sneg, kao da najavljuje zimski san.
Poljubcei, razmene i tvoj ponovni odlazak,
Kao pre sedam dana ili sedamdeset leta!

Ipak, bilo je drugačije...

Nisam se plašio, nisam se osećao tužno.
Napravio sam neke izobre – za tebe ili uprkos tebi.
I to je to, priča o hodanju uz ritam sveta ili muziku svetlosti.
Ostaje samo da se reši – putuješ li sama ili u društvu!

Uveče susret sa mojom veselom porodicom,
Novi planovi, stari odnosi, ista usamljenost.
Tada sam, nesvesno, doneo odluku:
Moram da svoj život učinim drugačijim od ovoga koji mi je dat!

Preživeo sam, sada moram da naučim da živim...

2010 - Da li mi veruješ?

Da li mi veruješ?

Verujem ti

Svim srcem I dušom

Kažem: tako je

Verujem ti

Ne verujem sebi

Ni zvezdama, jer putuju dugo

Ni ljudima, jer dolaze i odlaze

Ni pticama, jer nemaju stalan dom

Ni zverima, jer su slobodne

Verujem tebi,

Pošto ćutiš mirno i gledaš

Dok mi se dlanovi znoje

Na volanu

I u džepu

Kada se prepletu

Sa tvojim prstima

Reci mi, da kada te poljubim

Ti i dalje premišljaš

Vagaš

Odmeravaš

Moja dela i reči

Kao da trgujemo

Kao da razmenjujemo

Nešto

Što se ne da razmeniti drugačije…

Dok pušiš

I dok pričaš

O stvarima koje su bile

I koje neće nikad biti

Ja sanjam

O tome da mi veruješ

Onako kako ja verujem tebi

I tvojim snovima...

2010 - Moja priča

Moja priča

Moja priča je obična.

Nema početak,

nema ni kraj,

za sada.

Ali traje i dalje,

i nosi u sebi

nešto isto kao i sve druge:

želju da me neko voli,

želju da neko bude kraj mene.

Ne neko,

baš jedna osoba.

Ni po čemu posebna svetu,

po svemu posebna meni.

I tako moja priča ide - 

dolaze i odlaze devojke,

drugarice, bivše i sadašnje.

Neke se udaju, neke ostaju trudne,

Neke odlaze zauvek, neke zaboravim.

Neke poželim, ali ne mogu,

A nekima samo želim da kažem:

Hvala što ste bile tu,

deo mog sna, makar na kratko.

Deo moje priče, makar jedan pasus.

I kad se priča bude okončala,

neka jedna od vas ostavi prašinu

na polici mojih sećanja

nedirnutu

i spremnu za polazak.

2010 - Moje srce

Moje srce

Moje srce ima rupu.

Napravila je priroda,

i sad skuplja u sebe

sve što treba i ne treba:

bolesti,

prazninu,

ljubavi koje nisam uzvratio,

ljubavi koje nisam dobio,

nadu,

sreću koja nije moja,

radost koju sam poklonio.

Sve što sam izgubio, zaturio

ili jednostavno ostavio.

I ne vredi,

stalno moram da pazim

da se ne ispuni.

Jer ako se napuni,

ja ću se razboleti

i umreti.

Zato hodam okolo

sa rupom na srcu,

darom prirode.

Možda jednog dana

pustim da se napuni,

čisto da vidim

šta će da se desi.

Možda to uradim sada,

možda za 15 minuta,

možda na kraju dana,

možda na kraju sveta,

mog ili tuđeg,

svejedno.

2010 - Moj dodir

Moj dodir

Moj dodir je topao

nosi u sebi toplinu

i daje snagu

Kažu da je to lepo

možda sam to tako ja napravio

možda mi dala priroda

možda sam prosto takav

hoću da se promeni

ne mogu više

da dodirujem druge ljude

ranije sam hteo

samo da vidim

jesu li stvarni ili nisu?

Sada ih dodirujem

da bi osetio

da li sam ja stvaran ili nisam.

I ne znam više ni sam

šta je tačno?

Šta je istina?

Možda je nema

možda samo treba da ustanem

i išetam iz svog tela,

kao astralna projekcija.

Njoj je dodir hladan,

duhovan ali hladan.

I da odem među zvezde.

Tamo je hladno,

Ali tamo je kuća

U nebesima, zvezdama i

nedostižnim krajnostima.

U XXI veku nema rime...

Ovo su četiri pesme, napisane za jedno veče, inspirisane stvarima koje su mi se nalazile pri ruci, ili makar u vidnom polju...

ONO ŠTO JE BITNO


Telefon

Dodirnuo sam te, onako kako si navikla da te dodirujem
Taj uzdah nije nudio olakšanje,
Samo osloba|anje od viška O2 u plućima

Osetio sam te i ti si me osetila
I ništa nije bilo drugačije
Ali sam konačno poverovao da vredi biti neko

A onda sam spustio slušalicu
I magija se urušila poput oba WTC-a
Jedan je bila moja nemoć,
A drugi tvoja snaga.


Lampa

Svetliš
Svetlišo
Neneosvetljeni
Nijedan

Blistaš
Blistašu
Blicu
Na fotoapartu

Kristališeš
Kriptonu
Supermenu
Grobaru

TYP A9406-1 MAX 20W
I ja sam obeležen, i ja imam marku
Zovem se U.A. UA za mene!!!



ONO ŠTO JE VAŽNO


Pepsi

Moj drug ima pepsi
Ja imam pepsi
I ti si jednom kupila pepsi
Zašto je pepsi svuda ?

Zato što je ona manifestacija Boga ?
Zato što je univerzalni ukras ?
Zato što je nije bilo ovakve dosad ?

Bog u flaši
Ukras u piću
Nešto novo…

Ja sam I Bog I Ukras i Novina
U svačijem životu sem u svom…


Sat

Brojao sam satove
Brojao sam kazaljke
Brojao sam brojeve
Brojao i brojao

I znate šta sam otkrio ?
Vreme nema Nulu – nema početak!
Uvek je bilo tu, samo sam ga ja poverio tebi na čuvanje
Ali ti si ga uzela i pretvorila i svojstvo svih.(Nova pandorina kutija)

Nema nade na dnu ovog pakla – prva je izašla
Ostao sam ja.
Mogao sam da iza|em, ali to bi bilo providno…

U drugu kutiju ću se vratiti.
Jednog dana.

Početak 21. veka na poetski način...

Ove pesme su nastale mahom tokom 2001 godine, mada nemam jasno sećanje kako i kada, da li sam ih sve napisao odjednom ili su nastajale sukcesivno. U ovom periodu sam se više posvetio pisanju kratkih priča.



Večnost i još jedan dan

Neću da živim zauvek
Ništa ne traje toliko dugo
Da ne poželi pre ili kasnije da podvuče crtu

Neću ni dan viška
Svaki višak preti da se prelije
Preko ionako prepune čaše snova

Neću više ništa
Što mi nije dato na rođenju
Ili obećano na samrti



Velika usta

Sve sam ti rekao još pre nego što smo se i upoznali
Ali tada je to zvučalo kao podsmeh nekog neznanca
I zvučalo je loše.

Kada sam se prvi put izgubio u tvojim očima boje duge
Svi su pomislili da sam jadnik, i da mi tako malo treba
I izgledalo je bedno

Ipak, nije sve što sam uradio onda ili sada loše
Niti, posle svega, mogu reći da izgledam bedno

Mada, tvoj pogled nije obećavajući…



Stani uz mene

Nije lako biti tu
Ponekad je vetar,
Ponekad je kiša,
Ponekad ništa – gore od svega prethodnog

Nije lako stajati
Svod je tako težak
Zemlja tako tvrda
A između – gore od svega prethodnog

I nije lako postojati radi nekog
Taj neko je vredan tebe onoliko koliko ti vrediš

Ah, što nisam zlato da se premerim i saznam…



Ulazak/Izlazak

A Ljubav je slepa
Slepa više i od pravde
Ali manje pravedna od iste

A Ljubav je gluva
Tamo gde niko ne sluša sebe
Ona govori iz srca, najače što može

A Ljubav je nema
Ne poznaje ni jedan jezik
I ne krije svoje najdublje tajne

Srećan je onaj ko ne ume da voli.
Vidi, Čuje i Govori Svetu,
I poznaje ga.


Prijatelj koji mi je ukrao pesmu

Pevao je o cveću
O klupama – parkovskim i đačkim
O palicama i motkama
O snazi i veri
O Crnoj kafi
O pijanstvu jedne noći
O Kraju i Početku – novom ili starom
O krađi
O Policama
O nadi
O drugim ljudima…

Ali nikad o Njoj…

To je ostavio meni,
Znajući da nemam šta da kažem…

Približavanje jubliarnoj 2000 godini...

Ove pesme su nastale tokom 1999 i 2000 godine, negde otprilike tokom decembra je napisana poslednja pesma, teme su raznovrsne i inspriacije su takođe raznovrsne bile, od dresa koji se sušio na jednom prozoru do plakanja na krevetu...


Uplakanoj

Plakala je:
Danima,
Noćima,
Mesecima,
Godinama,
Ali ne zbog mene.

Suze su stvarale:
Potoke,
Reke,
Mora,
Okeane,
Ali ništa za mene.

Srećan je samo onaj
Koji nije vredan ničijih/nečijih/njenih
Suza


Iznad Naprava i Nakaza, Do oblaka…

Kada sam kucao
Ime tvoje na stranici digitalnoj
Ova naprava je služila svrsi

Kada sam ti telefon šaputao
Reči besmislenije od onih u Vikend-romanima
Ona naprava je poslužila nama

Kada sam tvojoj majci
Rekao da te poljubi za mene dok spavaš
Ta nakaza-makaza je poslužila svrsi

Ali iznad svega toga
Leži smisao skopčan sa nevericom
Da sve deluje tako besmisleno…
Do oblaka


Dres(s)

Prolazio sam pored
Doma srednjoškolaca
Dres se sušio na prozoru
Nisam video nikog
Dres se samotno klatio
Crno-beli
Neki broj I još neko ime
Možda dune vetar I padne mi pred noge
Možda ga neko uzme, obuče I skoči kroz prozor
Možda jednostavno ostane da visi tu, do kraja vremena
A Možda, u krajnjoj liniji, promeni tim


O jednom Putniku i jednoj Raketi

Lajala je na Zemlju
Ali Zemlja ju je čula
I nije znala da je taj lavež
Postao deo tuđe istorije

Putovala je oko Zemlje
I Zemlja ju je videla
Ali, nije znala da poslednji put
Gledaju jedno drugo

I kada je progutala pilulu
Svi Psi su zavijali
A ona nije umrla
Samo je zatvorila oči, i Zemlja je prestala da postoji
Bar u Lajkinom umu


Muzika je veća od Reči i šira od Slika

Moja ljubav za tvoju lojalnost
Moj greh za tvoje srce
I kad se svet pretvori u prašinu
A Likovi iz ogledala prestanu da budu robovi
Ja Znaću

Tuga bez smisla, uvek je bez smisla
Sreća je manje smislena ali više je nema
Poput votke u Ruskom baru
Iscurela je kroz zadnji ulaz za snove
Ja Znaću

Ne prepoznajem te, prijatelju
Menjaj sve za mene
Toliko vredim
Najmanje


Krevet za spavanje i plakanje

Plakala je tu gde ti ja sada bivamo,
I delimo neku novu radost i neku novu tugu.

Spavala je baš, baš tu gde je jastuk,
Glava joj je počivala mirno i još mirnije.

Nikad ništa nismo radili, nas dvoje,
Nismo ni stigli, nije bilo vremena između dve suze i sna.

Zato Ti i Ja stojimo, i stajaćemo koliko treba,
Koliko Tebi treba da se ne probudiš sa suzama na obrazima.


Plaža II

U pesku vidiš mene.
Svako zrnce nosi po delić
Moje duše i mog osmeha

Zato dvorci blistaju na suncu
Zato ovde sve izgleda savršeno,
Samo zato…

I zato ti stalno zakopavaš pesak,
Iznova i iznova…


Plaža IV

Ne mislim da si savršena dok god me to ne pitaš.
Tada shvatam da u tebi i na tebi nema grešaka.

Ne mislim da si posebna dok mi se ne osmehneš.
Tada osetim da sam počastvovan što dišem vazduh pored tebe

I ne verujem da ćeš sutra razmišljati o meni.
Između mnogo krompirića koji ti se osmehuju,
zar ćeš zapamtiti i jednog kojeg si pojela !?


Upoznavanje

Pružila si mi ruku
Na usnama ime
U ruci Srce

Pružio sam ti ruku
Na usnama ime
U ruci dlan

Kako je bezobrazan taj dodir!!!
Sve tajne ispiriča…

Još uvek su devedesete u pitanju...

Ovo su pesme koje napisane tokom 1998 godine, tematika je razna, i nema neke posebne inspiracije, izuzev Žene Zmaja i Žene Jovane :=)



ZVEZDANOPLOVILOK

Nekada sam verovala
Da je ljubav radost
Sada sanjam tugu

Nekada sam plakala
Sada žarko želim
Sreću koju ne zaslužujem

Kosta-rika, Kosta-rika
Oči su ti postale dva vidika
U zvezdanomplovilu te vodim
Za budućnost hoću da se molim



Kriza nad Sofijom

Ptice urliču nesnosno i padaju poput klavira s krova nebodera iz crtanih filmova ranih tridesetih,
Kada je Miki Maus tek nastao i prvi put zaplovio u parobrodu.
Kasnila sam na Voz za Sofiju, zaboravila sam nešto važno u predsoblju moga stana, kod cipela, sa leve strane paste za cipele i povodca za psa.

Bila je to knjiga iz Biologije za II razred prirodnog smera,
Data nekome koji nije niko, ali nije ni neko…
Bar ne za ovu pesmu…



Veselje na dan mog rodjenja

Mama je ustala i zaigrala kolo,
Tata je popio sve što je mogao i još ponešto,
Pas nije bio u planu, ali je lajao, svejedno,
A ja sam srećnim plavim očima gledala svet oko sebe,
Koji je tek u mojim očima dobio pravu vrednost,
Budućnost je čekala…



Može biti, može biti

RED, RAD I POREDAK!
Govorili su stari,
Zato sam budući Biolog, domaćica dva domaćinstva i čuvar psa,
Da donesem budućnost
Da me ne bi čekala zaludna zalud…



Zrnce

Na zrncu peska stoji Ona
Čeka zvuk nekih dalekih zvona
Moja ledja pritiska hiljadu tona
Osecam težinu Džinovog zvona

Neka daleka Zvona odbrojavaju čas
Svemirom odjeknuće duboki bas
I vreme preći u laki kas
A sudbina će prevrnuti tas

Zatvaram oči, teško i nejasno
Osećam se loše, osećam se tako
Možda odraz, osvetli mi, bako
Čitav ovaj život, nije nije lako

Dodirni me, udari me,
Poljubi me, zagrli me
Voli me, molim te
Otkrij me, saznanj me



The day She tried to belive…

Nad terasom, novi dan
Sunce sve osvetljava
Umro je i poslednji san
Žena-zmaj se razmrdava

Okrećem joj leđa, pazim
Da ne padnem sa ono
Malo kreveta što osvojim
Kad u postelju zajedno padnemo

Ona huknu prvi, drugi put
Širi krila, ustaje i kreće
Mene tresnu u drugi kut
Zanjiha sve, cveće i drveće

Osvaja dan novi
Osvaja san
Osvaja sve što ne mogah ja



Uvazatranje

Stao sam na travu,
Legao i naslonio uho
Toliko priča ima ona
Ispričati tebi i meni

Mala deca i njihova radost
Beskućnik i njegova tuga
Pas i njegov urin
Par i njihova ljubav

Toliko priča, tužnih i lepih
Na jastuku, na štapu slepih
Na cipeli, na njen tepih
Igraj sa osmehom u srcu
I tugom na licu

Sa štitom ili na njemu
Bjeganova Majka kukaće
A trava zapisati novu priču
O ljubavi i slomu

Ajmo sa nečim starim, za početak...

Ovo je napisano uglavnom između maja i aprila 1997. godine, kada sam pisao slomljenog srca i vežbao kako se od ljubavnih nevolja pravi dobra poezija :)

Balada o svinji

Ti si jedna slatka Krmača!
Valjaš se u blatu uspomena,
Grokćeš na sve što činismo,
Podriguješ nad bahatim nedelima našim.

Ti si jedna prelepa Svinja!
Šutiraš prasiće, ta divna sećanja.
sisu im otimaš, i ubijaš sve,
Da bi opstala sebično.

Ti si jedna divna Prasica.
Tvoje bahato telo u toru tabua,
Žvaćeš pomije životnih naslada,
i sopstveni izmet zaborava.

Ti si najlepša:
Krmača!
Svinja!
Prasica!

Koju sam ikad sreo!



Sanjao sam noćas da sam umro

Sanjao sam noćas:
Da me više nema.
Da ne postojim.
Da sam ništa.

I da me žališ,
Bez suza i uzdaha.

Sanjao sam noćas:
Da su me izbrisali
Vetrovi sudbine.
Hirovi nestvarnog.

I da me zemlja guši,
I pokrov crni miluje.

Sanjao sam noćas:
Da me strah hvata,
Od te duboke rake.
Od Crva, žitelja podzemnih

Da me polako proždire
Ništavlo to neumitno.

Sanjao sam noćas:
Agoniju voljenih,
Tugu bliskih,
Radost neprijatelja.

Svi krici pomešani
U kakofoniju ludila.

Sanjao sam noćas…
Sanjao sam noćas da sam…
Sanjao sam noćas da sam umro!

Konačno!
I Tragično!


Boje

Ipak su boje tvoje.
Ipak su bile tvoje,
I otišle su s tobom.

Ipak si ti farbala.
Ipak si ti malala.
I sad je sve Black & White.

Više ne gledam TV,
Ne prelazim ulicu,
Ne tražim dugu.

Jer,
Bez boja tvojih,
Besmisleno je!



Kockice

Kada si otišla,
Desilo se neočekivano:
Raspao sam se,
U hiljadu boja,
Komada,
Oblika.

Kada si se vratila,
Zatekla si čudo:
Mene ranjivog,
Pomalo plačljivog,
Radosnog,
Nehajnog.

I sada osećam,
Da je sve došlo.
I prošlo.
Nekada,
Sada,
Zauvek!



Šala

Izvalila si šalu, i očekivala osmeh.
Nisam ti ga uputio,
Pa si mi odsekla jezik.

Osetila si tugu, i zaplakala si.
Osmehnuo sam ti se,
Pa si mi polomila zube.

Ućutala si, očekujući razumevanje.
Počeo sam da plačem,
Pa si mi iskopala oči.

Pa dobro, šta hoćeš od mene ovakvog:
Sakatog,
Obogaljenjog,
Užasnog.
Zaista ne razumem!